Nedelja

Kako ja provodim nedeljni dan?
Posle jutarnje kafe, muž obično ide u nabavku, a ja sam već za kompom. Pogledam novosti na brzinu, i uzimam da radim.
U pauzi stavim ručak da se kuva, pa muž i starija ćera paze, a ja sam opet za kompom.
Posle ručka isto, sve do večeri, usput po malo zavirim na net, ali uglavnom radim.
Kucam ono što sam donela s posla. Mislim da sam previše savesna i navikla sam da budem u prvoj liniji po uspehu na poslu.
Danas, pred veče mi je nešto puklo, i ostavila sam tri predmeta neurađena, čemu...pa, sutra je novi dan.
Razmišljala sam da li se isplati da rasturam svoje kutijice, i odlučila, ma zašto da ne. Na terasi me je i mrak uhvatio, ima svetlo, jupiiii...
Tako nastadoše ovi novi graničnici.
Dok sam radila uživala sam i to je ono što je i pravi smisao.

Dok gledate ove loše fotke, nikako da ulovim nekoga ko bi mi malo pokazao, kad fotografišem, na aparatu izgleda super, na kompu mutno, joj, joj,
da vas podsetim da je moja ujna, odnosno u njeno ime njena čerka, napravila blog, tamo su fotografije odlične, pogledajte, komentarišite...
Ujna je imala šest samostalnih izložbi i mnogo kolektivnih, ni jedna slika nije dva puta pokazana, mogla bi galeriju napuniti, iako nije slikar po profesiji, već to radi iz ljubavi. Rođena u Šibeniku, gde je provela detinjstvo i mladost, omiljeni motivi su joj oni s mora.

Hvala svima koji su pogledali i komentarisali, i onima koji će tek komentarisati.

Literatura za kreativce!

Neiscrpno bogatstvo tutorijala, saveta, divnih ideja i fotografija je naravno na netu.
U pomoć mi uvek priskoče moje drage prijateljice koje su veštije u onim rukotvorinama u kojima sam početnica.
Literature gotovo da nemam, ako se ne računa jedna Knjiga za svaku ženu iz davnih godina kada sam bila devojčica, koju je kupila moja mama, jedna knjiga o šivenju, takođe neko staro izdanje, Burdina knjiga opet šivenje i gomila časopisa.
Unikat je časopis koji volim, ali ga ne kupujem u poslednje vreme, zato kao najveće blago čuvam stare primerke.
Ima tu još nekih starih kreativnih časopisa, heklanje, vez, kulinarstvo, svega po malo.
Od kad sam uplovila u ove internet vode, nekako mi je najlakše i najbrže sve naći na netu.
Posebno sam zahvalna svojim prijateljicama koje rado postavljaju tutorijale, od njih učim.

Nemojte zaboraviti da ostavite svoj komentar na moj članak na sajtu 365 lepih dana

Sećate li se posta Slike moje ujne?
Ujna ima blog, jupiiii!
Pogledajte, mnogo su bolje fotografije, podržite taj početak.
U jednom od narednih postova ću opet pisati o toj izuzetnoj ženi, kao što ste mi sve vi izuzetne na svoj način.

365 lepih dana

Opet ja o istoj temi.
Ovoga puta, s povodom.
Od kad sam u školi pisala pismene zadatke, nisam pisala ništa što nema veze s poslom, do sada, a sada, objavljen je moj tekst na sajtu 365 lepih dana.
Pogledajte, prokomentarišite, pisala sam kako se ja osećam, a vi?

Na fotografiji moja afrička ljubičica.

Save The Children

"No Child Is Born To Die" kampanja

Dva posta za jedan dan, pa to nema niko, a razlog je veoma važan, deca.
Na više blogova sam videla o ovoj akciji, pa sam ceo tekst iskopirala, meni je lakše:)

U najsiromašnijim zemljama sveta, deca umiru neverovatnom brzinom. DECA koja nikada neće imati priliku otkriti za šta su rođeni, šta su mogli postati. Danas čak 1 od 5 dece u svetu umire zbog nedostatka vakcina, a život im odnosi upala pluća, ospice i sl. U današnje vreme nijedno dijete ne bi trebalo umreti od nečega za šta postoji vakcina! Save The Children ovom kampanjom žele osigurati sredstva za kupovinu vakcina, žele proširiti svest vođa zemalja kao i naroda.


Kreativni izazov kojim ćemo podržati ovu kampanju je jednostavan i sledeći - neka vaše dete nacrta portret sebe sada ili u budućnosti. Naša deca imaju budućnost. San im je da postanu doktori, policajci, trgovci... San deteta u Mozambiku je preživeti.

Šta možemo napraviti?

1. Potpišite PETICIJU i obavestite što više ljudi o peticiji.
2. Zamolite dete/djecu da nacrtaju sliku sebe - sada ili u budućnosti.
3. Napišite post o ovoj kampanji i uključite link s peticijom. Bitno je da što više ljudi potpiše peticiju do nedjelje, 29. maja 2011.
4. Uključite u ovu kampanju 8 blogera.
5. Svoj link na post o ovoj kampanji možete ostaviti ovdje, ukoliko želite.

Kako su moje devojke odrasle, pozajmiću crtež sa neta.

Izostaviću tagovanje drugih blogera, smatram da će svako ko želi pomoći na bilo koji način to učiniti svojevoljno, stoga drage moje - proširite riječ!

No child is born to die, every child is born to shine.

Novi bookmarkeri

Šta da vam pišem, sve razumete, opsednutost, ljubav, zadovoljstvo...

Oduvek me je zanimala psihologija, i sve one knjige iz takozvane popularne psihologije, koje nam mogu pomoći da se bolje snalazimo u u stresnim vremenima. Čitala sam ih, počev od Puta kojim se ređe ide, do Tajne. Primenjivala sam onoliko koliko sam zapamtila, i koliko sam mogla. Sve naučeno davalo mi je podsticaj da ne posustajem u životnim izazovima.
Bilo je, naravno kriznih dana i to puno i često, ali sam ja uvek tražila rešenje, nalazila ga i preživela. Bilo je i suza, ali su mi one samo trenutno donosile olakšanje, učila sam da je rešenje u veri i pozitivnom stavu prema životu, učila sam sve više, da iz svake stvari koja nam se dogodi, možemo izvući nešto lepo, makar pouku.
Kad je moja ćerka bila mali đak, pa je plakala zbog četvorke, govorila sam joj: Da li znaš kako bi se neko obradovao da je dobio četvorku!
Slično tome, kad je izgubila ogrlicu sa medaljonom od fima, koja je poklon moje drage prijateljice, rekla sam: Kako će se radovati onaj ko je nađe.
Na mojoj listi blogova ima par sajtova koji se bave temom kolika je moć pozitivnog razmišljanja, Ne uspeva meni da koristim tu moć, ali sam sigurna da postoji, pa učim i vežbam svakodnevno.

Nedavno sam otkrila sajt koji svakodnevno širi lepotu i dobre stvari kojih ima, treba ih samo prepoznati. Posetite sajt 365 lepih dana, počnite da gledate na život drugim očoima, kao što činimo svi mi kreativci. Uskoro će tu biti objavljen i moj tekst.

Fotografije su ovog časa fotografisane, zalazak sunca, pogled sa moje terase, i cveće na mojoj terasi.

Svadba

glavna zvezda:)

Mnogo toga se u našoj Srbiji promenilo!
Živi se teško, ali se kuka da je teže nego što stvarno jeste, kao da te žalopojke mogu doneti nešto bolje.
Ne, ne mogu...svi to znamo i nije nam lakše, ali ipak kukamo.
Ipak...
Žilavi smo mnogo, i dalje živimo svoje male živote u kojima neko ume, a neko ne ume da prepozna radost i sreću koja postoji i ne zavisi samo od toga kolko imamo u novčaniku, ustvari najmanje od toga zavisi. Mladi veruju u budućnost, još uvek stvaraju porodice, i prave svadbe.
Malo se običaju menjaju, zetovi ili vojvode, ne nose više velike kao fišek kape, ukrašene slikama iz novina, niti gledaju da nešto ukradu od mlade, pa da to naplate od devera, ne zbog novca, nego zbog šale i veselja. Dever i na današnjim svadbama preko grudi nosi divan vezeni ili čipkom ukrašeni beli peškir. Mlade ne bacaju sito puno žita na krov kuće u koju dolaze, pa ako ostane na krovu, ostaće i mlada u kući, ne zovu više svekra i svekvu mama i tata, već teta i čiko, ili jednostavno po imenu.

Mlada devojka, koja svira trubu, svira od detinjstva i vodi orkestar

Ipak, svadbe i veselje opstaju. Kad muzika zasvira, srce našeg čoveka zaigra, pa kaže, nek ide život, i zakiti harmoniku nekom novčanicom.
Čestita se i ljubi se po tri puta, i tako tri kruga, prvo, čestitanje posle venčanja kod matičara, drugo, čestitanje posle venčanja u crkvi, treće kad se dočekuju gosti...

Gosti doterani i zakićeni, nakon što su se izljubili sa mladom i mladoženjom i njihovim roditeljima, koji postaju „prijatelji“, prilaze stolu gde se daju pokloni i uredno upisuje u svesku šta smo doneli, jer je to samo pozajmica, da se nama na veselju isto vrati.
Na jednoj pozivnici za svadbu je pisalo „Sve što ste nam hteli dati, u kovertu može stati“! Na našoj pozivnici to nije pisalo, ali ta koverta je najčešći poklon, da mladi kupe šta im treba i šta žele, u tu svrhu bila su pripremljena dva kofečeta. Ne znam da li su ih gosti napunili, ali verujem da mladenci nisu bili ni razočarani, već očarani, kad su prve bračne noći brojali parice.

Domaćine, srećno ti veselje, ostaćemo do druge nedelje....
Nije više tako, do druge nedelje, ali veselje je ipak veselo. Kod orkestra za svadbe se pesme naručuju i plaćaju, muzikanti ne mogu da stignu da odsviraju i otpevaju sve što se „ poruči“. Dok se uživljavam u atmosveru i pevušim te pesme zajedno sa muzikantima, u jačini od bezbroj decibela, ćerka pita : „Mama, kako ti sve ove pesme znaš?“ – „Pa, znam, ćero, to su prave, stare narodne pesme, koje su večne, ne traju kao one iz „Grand parade“!“
Gosti, lepi i doterani dolaze, a onda počinje preznojavanje, atmosfera se pregrejava, frizure se kvare, šminka se topi, kravate se razvezuju... Trpeza puna, konobari samo lete i vešto se provlače između razigranih ljudi, da nekome ne prospu čorbu po toaleti, spremljenoj specijalno za tu priliku, nova, ili tek stigla sa hemijskog.
Torta se iznosi uz šampanjac i vatromet, i obavezne trubače, tada masa poludi, sve ruke su gore! Na švedskom stolu sve torta do torte, torte koje su domaćice, zvanice, donele, pravile do kasno u noć. Mladenci onu što dođe uz vatromet i trubače, zajedno isekoše, jedno drugo nahraniše, i zaboraviše, uz sledeću pesmu i kolo koje se vije kroz celu salu.

Odlazimo, siti i napiti, uz veliku zahvalnost domaćina što smo se odazvali, u ušima nam zuji, grlo je promuklo, nemamo osećaj da li šapućemo ili vićemo. Jedan divan dan, prepun veselja, radosti, lepih susreta sa dragim ljudima koje dugo nismo videli je iza nas, a sutra nas čeka još lepši dan.
Ostavljamo srećne mladence da grade novi život uz veru da će uspeti, uprkos svemu.

Kitim se!

Prvo želim da se od sveg srca zahvalim svima koji me pratite, komentarišete moj rad, i izvinjenje, mojih komentara večeras neće biti, a neće ni sutra, možda u nedelju uveče. Teška srca večeras neću imati vremena da provedem svoj uobičajeni večernji ritual, posetu blogovima.
Danas je bio jedan od onih ludih dana...šta reći kad sam dva puta išla na Crveni krst, beograđani znaju koja razdaljina od Zemuna, a posebno od Zemun Polja. Imala sam bliski susret sa glavnim, a posle toga kolegijum, nakon četiri sata, te nisam mogla tamo ostati.
Zato sam zakasnila da zakažem kod frizerke, tako da sutra bez lepe frizure idem na važnu proslavu, jedno divno venčanje, ćerka naših najbliskijih prijatelja se udaje, rasla je sa našim ćerkama, mada je par godina starija.

Opremila sam se lepo, skupila sam nekako parice za ovaj kostimčić. a kako će mi u njemu biti prema vremenskoj prognozi, jako toplo, pripremila sam i lepu belu majicu, ali...treba je uklopiti sa suknjom.
Tu nastupa moja "kreativnost" , kako vidim sve više u buticima cvetova koje većina nas ovde ume da napravi, ja sam napravila ovaj, da uklopim sa suknjom. Boje na fotkama nisu baš verne, morate mi na reč verovati da su karmin crvena i tamno zelena, pogođene nijanse koje imam na suknji i na detaljima kostima.

Kad sam se već bavila ružama, napravila sam i jednu crnu i jednu belu,paljenjem na sveći, za svoju dušu, kitiću se, naći će one svoje mesto.

Devojke moje drage, žao mi je što nemam malo više smisla za pisanje, profi deformacija, samo gole činjenice, nisam baš zabavna.
Želim vam lep i prijatan vikend, iskoristite lepo vreme maksimalno.
Zagrljaj za sve!

Još jedna u nizu

Slika, ma, ne, Noletova pobeda i osvojen turnir:))) Dok se napolju čuje vatromet, ja radim ono u čemu, ipak više uživam. Hvalim se ovde:)

Post mi mogao imati i naslov: Slika za mene!

Dok se sve to događa, ja sam celi dan provela na terasi. Čak mi ni predvečernji pljusak nije smetao. Ne gledam TV, ne radim ništa, nisam čak ni pripremila ručak za sutra, samo za danas, a i to teška srca se odvojivši od rada.
Rezultat celodnevnog rada je ova nova slika,nedostaje joj ram, a ponovo mi je loša fotografija. Nadam se da će to biti bolje.
Moj dragi muž me pitao za koga sam radila tu sliku, odgovorila sam mu: Za sebe!
Vesna, moja mlađa ćerka mi je konačno dala neke svoje kutijice, pa će biti posla i na njima, malo sam ih pripremila. O tome više kad ih završim, što ne mislim da će biti skoro, jer, sledećeg vikenda nisam slobodna, ali zato, od 6. juna idem na dve nedelje godišnjeg odmora. Tada ću moći više da uradim.
Kad sam završila sliku, malo na brzinu, uradila sam i nekoliko bookmarkera, neke moje drage prijateljice čekaju poštara, a ja nisam imala šta da im pošaljem, sve je već bilo podeljeno.Samo im nedostaje zaštitna folija i trakice, eto, kod mene sve nešto nedovršeno.
Sve vas grlim.

Stari post

Nešto sam uređivala na blogu, i odjednom se ovaj stari post pojavio kao novi, ako ga obrišem, obrisaću sve, i vaše komentare, a to ne želim, ne želim ni da varam sa starim radovima kao novim, pa sam izmenila post, i dodala ovo objašnjenje.
Dole je sve kao što je nakada bilo, više i ne znam kada:)
Nadam se da ću imati vremena ovog vikenda da zaista napravim nešto novo, mada imam dosta planova, a samo dva dana:)
Ljubac za sve!







Jos uvek se rade cestitke, praznici su sve blize.
Svakoga dana ja dobijem po neku cestitku, i radujem se kao nekada kad sam bila dete.
Onda ih izlazem da se lepo vide, pa se nasmesim, kad pogledam u svaku od njih, neko ko mene voli i koga ja volim, s ljubavlju i paznjom je birao, pisao i odneo na postu...divno!
Vise mojih radova na FB, pa izvolite!

Poklon-radost!

Nemam reči da opišem svoju radost, kad sam videla poklon koji mi je poslala, ničim izazvana:) naša draga blogerka LYRA .
Salvetice, ova divna porukica ukrašena origami ždralom, i ova savršeno lepa drvena vaza u dekupažu.
Moraću na kurs fotografije, ovakva lepota zaslužuje lepše fotografije, a ja sam fotkala na terasi, dnevno svetlo, u pozadini se vidi prozor od Anđelkine sobe, koji je otvoren prema terasi, u njemu se ogledaju oblaci, jer je visina, peti sprat, podloga za vazu su salvetice koje sam dobila.
Velika je, ogromna je moja radost.

Hvala prijateljice draga! ! !

Sad mi ništa drugo ne preostaje nego da se bacim na rad, jer sam sve svoje radove već poklonila, nemam čime uzvratiti, ali biće.
Nadam se da ću naučiti da radim sa salvetama makar približno dobro kao vi, mile moje prijateljice.

LJubi vas i grli radosna Nena

Slike moje ujne

Napisala sam u jednom od ranijih postova da ču jedan posvetiti slikama svoje ujne, pa evo ga...
Moja ujna je osoba koju iz svoje porodice ponajviše volim.
Na žalost, jedna je od mnogih koji se profesionalno nisu mogli opredeliti za ono što vole, ali to radi iz hobija. Maštala je da će u penziji i više slikati, ali je potrebna svojim unucima, i dalje je supruga, majka, baka i domaćica.
Ipak, stigne da slika, na malom kuhunjskom stolu, ona stvara lepotu. Imala je već nekoliko samostalnih izložbi, učestvovala i osvajala nagrade na mnogo kolektivnih izložbi.
Neka njene slike govore.
Slika u naslovu, i prva ispod teksta su poklonjene meni, svakodnevno im se divim u svom stanu.
I njen stan je izložbena galerija, čija se postavka stalno menja, jer ima mnogo više slika nego što na zidove može stati. Naravno, slike su na prodaju, ali...znate već kakva su vremena.

Izvinjavam se, ove koje sam ja fotografisala u svom stanu su baš loše fotke, ali se naslućuje njihova lepota.

Krsna slava-Đurđevdan

Evo, samo najkraće da napišem o krsnoj slavi.

Krsna slava ili Krsno ime je srpski, narodno-crkveni običaj. U stara vremena, kada bi jedna porodica primila Hrišćanstvo, domaćin, kao njen najugledniji član uzimao bi ime svetitelja na čiji se dan krstio, slavio taj dan, a onda njegova porodica nastavljala, držeći tog svetitelja kao porodičnog zaštitnika. Jednom primljena slava na menja se, nego se nasleđuje.
Svaka kuća bi trebalo da ima ikonu svog svetitelja i kandilo.
Za slavu se sprema obredni hleb, ili slavski kolač, žito, slavska sveća i crno vino.
Toga dana se u kuću pozivaju gosti, i kuća je otvorena svim ljudima dobre volje.
Domaćica mesi kolač, ukrašava ga ukrasima od testa, meni je žao što svoj nisam fotografisala, sad više nije ceo, isečen je jutros u crkvi i već smo se služili.
Svaki gost uzima po komad kolača, koji se jede kao hleb, i uzima po kašičicu žita, simbol večnog obnavljanja života.

Danas je Đurđevdan, posvećen Svetom velikomučeniku Georgiju, naša porodična slava. Kako pada u petak, spremaju se posna jela. Tako sam ja spremila više vrsta ribe, salate, pasulj prebranac, punjene lignje, i naravno sitne kolače.
Nemamo mnogo gostiju, mada su svi dobro došli, ipak nisam pristalica toga da se prave velike gozbe sa 50-60, pa i više gostiju, gubi se obredni smisao slave.

Srećna slava, svima koji slave, lep provod svima koji odlaze u goste.
Želim vam dobro zdravlje, mir u duši i svako dobro od Gospoda.

Videla žaba...

Nastavak znate.
Razgledajući sve vaše radove i diveći se, dođem na ideju da i ja uredim svoju lampu, i to ne jednu, već dve.
Prva lampa ima dugogodišnju priču, dobili smo je kao venčani poklon od mog ujaka i ujne.
Ujna slika, moram jedan post posvetiti njenim slikama.
Lampa je imala abažur od nečeg sličnog papirusu, na ovom mesinganom postolju, na žalost, prašina, vlaga u vazduhu i ko zna šta još, učinili su da joj abažur propadne, pa smo ga zamenili ovim jednostavnim. Od nedavno se odlepila kružna žica koja ga drži, i kad je to moj muž popravio, ja se setim svih divnih lampi koje sam gledala na vašim blogovima.
lepila sam drvofiksom, lakirala lakom u spreju, onim za automobile.

Onda sam, kad sam već otvorila radionicu, sredila lampu, kinesku, najprostiju, ispod je emajl, pa još tamno ljubičasti.Boju sam nanela suđerom, dopalo mi se što glatka, seckala sam i kombinovala sitne cvetiće, i lakirala istim lakom.

Na kraju, uredila sam ove dve kutije, tegle. Od plastike su, imaju neku neravninu, ustvari znak na poklopcu, nije mi uspeo pokušaj da to popunim, pa učim se još, ispod salvete nije upadljivo, a koristila sam one jednoslojne salvete, jer su mi se svideli motivi.Žao mi je, na fotkama boja podloge nije baš verna u prirodi je malo jača, kajsija nijansa, ja smućkala:)

Sledeće čime se zabavljam je slava, eto približila se...večeras sam u našoj poslastičarnici u komšiluku naručila sitne kolače, ne mogu se s tim maltretirati, praviću slavki kolač-hleb, praviću svašta posno, punjene lignje, prebranac... obavezno, ko voli, neka izvoli, rado primamo goste.
Hvala što me pratite, savetujete i pružate mi podršku.
Sve najbolje.

Nedelja

Ovaj post na izgled nema veze sa kreativnim radom, ali daje inspiraciju:)

Kako smo moj zloćko i ja bili u ozbiljnoj zavadi poslednjih par dana, za ćutanje, tako uobičajeno kod muškaraca, kojima je osnovna i celodnevna zanimacija čitanje "Politike" uz koju se obavezno zahrče, ili gledanje svega što se sportom zove na TV, reših da ga nagradim danas, i radi svog zadovoljstva, odvedem na ručak u svoj omiljeni restoran.
English pub,Little bay, živa klasična muzika, dobra usluga i hrana, umerene cene.
Preporučujem.
Uživajte.
Što se mene tiče, počinjem pripreme za slavu, od sutra, sređivanje stana, da slučajno gosti, koji ću imati koliko i nas u kući, ne primete, ako im pogled skrene sa trpeze, negde neki trun prašine.

Sve najbolje, drage moje.