Pozdrav svima!
Ukoliko neko bude ovo čitao, znači da još ima nade... Nade za svet, za ljude, za prirodu i za mene.
Više od dve godine nisam ovde ništa napisala.
Nisam čak ni posećivala druge blogove.
Ne znam zašto... Izgubila sam volju i energiju da radim kreativne radove, možda zato.
Nisam imala šta da pokažem.
Mislila sam da osim toga nema ničega, jer je blog zbog tih radova i otvoren pre više od jedanaest godina, ali nije tako, život teče i dalje.
Kako je vreme prolazilo bila sam sve umornija i sada mi je umor stalno stanje.
Najviše je do mog posla i vremena koje provedem u gradskom prevozu. Tri sata dnevno, ako imam sreće... O čemu pišem znaju oni koji koriste gradski prevoz u Beogradu.
Idemo na lepe teme.
Mlađa ćerka je otišla da živi s dečkom. U moje vreme, (o, što sam matora 🙂), to se zvalo udaja, bez obzira na to da li je bilo venčanja ili ne. Lepo im je, vole se.
Starija ćerka se konačno zaposlila na poslu koji bi se mogao smatrati dobrim, sigurnijim i zadovoljna je. Jeste na određeno vreme, ali joj produžavaju, biće jednom i na neodređeno. Sigurnije je jer je prijavljena, ima sva prava, normalno radno vreme i platicu uvek na vreme.
Nisam se bavila kreativnim radom, ali sam puno čitala, negovala cveće na terasi, to je moja bašta i živela svakodnevicu, koja je oko mene mnogo teška, ali se trudim da nađem neki zračak radosti i da u njemu uživam.
Idem sada da posetim blogove koje nisam dugo posećivala. Biće mi žao ako ne nađem novije postove. Samo se nadam i molim da ste dobro, da ste zdravi, gde god da ste.
Za kraj, evo i ovo je mojih ruku delo, a odgovara nazivu bloga. Još se po neki sitni cvetak bori za opstanak, ali je tužna istina da umire. Uživaćemo u zimskim radostima.
