Od babe devojka

Moja najdraža tetka je pre trideset godina dobila od sestre svog muža okruglu limenu kutiju keksa. Keks se pojeo, kutija ostala i u njoj su čuvane svakojake sitnice.
Dotrajala je, zarđala, izubijana, deformisan oblik.

Kad sam nedavno bila kod nje, zamolila me: Napravi nešto, da imam uspomenu.
Pokušali smo muž i ja da specijalnim sredstvom skinemo rđu. Nije se dalo.
Ispravili smo koliko je moglo.
Dobro, šta je tu je.
Pomešam boju sa lepkom za prvi sloj, obojim sve, pa iznutra belo, izbiše žućkaste tačkice. Ne valja, mešam drugu boju da bude što sličnija tim tačkicama.
Uspelo je, boja je bila ravnomerna. I nastavim da radim, uradim, sve je najbolje što je moglo biti.
Međutim, tek kad je izlakirano, na par mesta se probila ta rđa, ali se lepo uklapa u boje salvete i boju unutrašnjosti kutije. Oko salvete je namerno debeo, nešmirglan sloj boje da se zakamufliraju neravnine. Malo čipke, i to je to.

Mnogo je važnije da se pohvalim da sam od naše drage Matrine, sa bloga Male stvari dobila mnogo lepih stvari, kutiju za čokoladu, punu, naravno, nekoliko prekrasnih čestitki rađenih novom tehnikom, kojoj nisam upamtila ime, detalje od kartona za dekorisanje svojih radova...puno lepih sitnica koje su me puno obradovale.

Hvala Martina.

Martina ima na fejsu svoju stranicu, od nedavno, zove se Paperbox. Pogledajte, lakujte, uživajte :) 

Prijatno veče!

Slično, a malo drugačije

Moja prva porudžbina. Bilo je hitno, bilo je kratko vreme za rad, ali sam uspela.
Važno je da je žena za koju je rađena zadovoljna, da je kutija stigla na vreme.

Volela bih da pogledate i moj drugi blog, tamo pišem po nešto ozbiljnije, mada ne uvek tako ozbiljno :)

Prijatno veče, lepi nastupajući dani.
Zahvaljujem od srca za svaki komentar.

Ptičica

Kako održati ptičicu u životu, bez njene mame?
Danas sam vraćajući se s posla, na jednoj utabanoj stazi, koju ljudi utabaju kroz travnjak da skrate svoj put za dva metra, videla malu ptičicu, koja je mirno stajala. Zastala sam, sagla se da je dodirnem, nije bežala. Sinulo mi je: Ispala je iz gnezda. Onda sam nedaleko ugledala još jednu, ali za nju je bilo kasno, nije preživela pad.
Za ovu ptičicu, imalo je šanse.
Donela sam je kući.
Pipeticom sam joj dala vode, a posle i malo hrane, nisam imala ništa za ptice, a u ptići se hrane proteinskom hranom, crvićima i bubicama.
Dala sam joj malo po malo sićušne komadiće šampinjona. U kući mi se nije našlo mesa. Onda sam se dosetila, natopila dobro Lenonovu granulu i to sam joj dala.
Ne ume ona da otvori kljun, moram na silu, pa mi žao, ali je to za njeno dobro.
I ptičica je živnula :D
Lenon je ljut, on je samo gledao u nju, iako smo je stavili u plitku činiju i podigli na visinu, gde ne može da dohvati. Cvileo je, a povremeno i lajao. On misli da je ptičica njegov obrok.
Neće moći, Lenone.

Pišite mi, znate li nešto o ovoj ptičici, koliko će joj trbati da odraste, da odleti u slobodu, hoće li moći sama da nauči da leti, čime da je hranim, gde da nađem crviće?

Eto šta čini priroda, kad su ptići porasli, gnezdo je postalo tesno, oni jači su izgurali slabije.
Da li mama primećuje da nedostaju dva ptića, šta mislite?

Hvala na pažnji.
Prijatno vam veče.

Ogledalo zidno

Ovo ogledalo dobila sam od svoje prijateljice Žane, još davno, davno, kad nisam umela da radim dekupaž, a ona je majstorica te tehnike.
Žana nema blog, možete je naći na FB   

Ogledalo je bilo sa drvenim ramom, bez dekupaža, ko zna, možda mi ga je Žana i poklonila da bih ga ja uredila u dekupažu, da me podstakne da naučim ovu tehniku :)

Konačno sam to uradila.
Meni se zaista dopada, ima taj starinski izgled.

Naravno, nije na prodaju, kako kažu, nema tih para...

Za večeras, to je sve.
Želim vam prijatan vikend.