Delo na videlo

Pozdrav dragim ljudima iza ekrana koji me prate :)
Mnogo mi to znači. Radujem se svakom komentaru, i zahvaljujem od srca.
Nisam pojedinačno odgovarala na komentare, ne zamerite. Mislim da, kad već nemam nešto konkretno da odgovorim, nema potreba da svakom pojedinačno napišem hvala.
Zato ovde pišem: HVALA!
Evo da pokažem šta sam još dekupažirala. Nema se novca za kutijice, poslužavnike i ostale lepe stvarčice koje vredno rade proizvođači repra, ali zato prazne staklene ambalaže ima :)

Pored one boce iz prethodnog posta, uradila sam još neke. Nisam bila raspoložena za neko posebno kićenje, sve mi je jednostavno. 

Razmišljajući kako su ljudi u besparici, o željama da nekog obradujemo sitnicom, setila sam se da je ogledalce za tašnu lep poklon. Jedno će već sutra biti poklonjeno saradnici s posla za rođendan.

Mnogo mi je žao što više nemam ovih papirnih maramica sa buba-maricama. Paketić mi je davno poklonila jedna draga žena prilikom slučajnog susreta, ne viđamo se, ali je ja ne zaboravljam :)

Uradila sam i dve futrole za naočare, mada kod moje sestre u optičarskoj radnji mesecima čame ove četiri. Ljudi se istroše za naočare, kupuju često skuplje modele, pa nemaju za futrolu. A to je zaista lep poklon, samo, s druge strane, niko ne ide po poklone u optičarsku radnju.

Ove su kod moje sestre, možda nekog zanima.

Od novih pokazaću vam samo jednu, a drugu ćete videti kad uradim kutiju sa istim motivom, da bude u kompletu.

Zar ja nisam prošli put napisala da je gotovo sa dekupažom za ovu godinu :D

E, nije!

Meni se baš dopala ova salveta za futrolu. kad biram salvetu, malo razmišljam i o tome da boje budu takve da se ne vidi kad se malo zaprlja u ženskim tašnicama.

Molim vas da se vratite na početak, jer sam toliko radova natrpala odjednom, možda neki niste dobro videli :D

Za kraj najvažnije: Mojim dragim kreativnim prijateljicama i njihovima porodicama, koji večeras slave Badnje veče, a sutra Božić, želim srećan praznik, zdravlje i radost u svakom danu.

Same napišite listu :)

Prijatno veče želim svima, a još lepši sutrašnji dan i sve dane iza njega.

Ipak dekupaž

Stalno planiram da radim nešto drugo, ali mi se nekako nametne dekupaž.
Kad sam već za dve kutije koje sam pokazala u prethodnim postovima, napravila nered, iznela boje, četkice, rasturila salvete, onda sam krenula redom i dekupažirala sve što sam imala.
Šalim se, ne baš sve, ali dosta toga.

Uz to sam radila još bookmarkera, jer imam jednu porudžbinu, koja doduše visi u vazduhu, nije potvrđena, ali sam želela da imam veći izbor, iako sam ih imala dosta. Dakle, radilo se baš udarnički, posebno kad se ima u vidu da sam veći deo dana na poslu, a vikend proleti.
Srećom, moja porodica mi u svemu pomaže, dok ovo radim, oni preuzimaju poslove u kući, a muž je vitez od laka :), da ne napišem lakirer, obožava da lakira.

Ne nadajte se da ću vam sve pokazati u ovom postu.
Jer, ne nameravam da skoro radim bilo šta, a blog treba da živi, zar ne?

Svi radovi su klasika, ništa specijlano, osnovni dekupaž.

Dakle, večeras prvo malo tegli.

Jedna od pola litra-mala. Nisam je lepo fotografisala, ne vide se motivi na poklopcu, ali verujte na reč, ima ih :)

Jedna malo veća tegla, one od 800 grama. Ajvar smo pojeli, to je bilo pre sezone, posle sam skuvala, pa smo i to pojeli :)

Tri male tegle, ili teglice, urađene su jednako, da bi bile komplet, ali i svaka pojedinačno može biti ukras nekog doma.

Na kraju, boca. Zanimljivo je raditi boce, a ja ne volim baš da ih puno kitim, Više volim jednostavno. Ova ima samo krakel gore i dole, ispod motiva. Štedi se, pa je krakel urađen drvofiksom. Ipak, za lepljenje salveta koristim originalan lepak. Lak-helios.

U naredne dve sedmice me čekaju vanredne obaveze na poslu, pa ću kući dolaziti kasnije nego obično i prilično umorna, tako da do praznika verovatno neću ništa raditi. Posle, videćemo...
Prijatno veče svima :)

Novogodišnje ludorije

Da malo razbijem svakodnevicu, odlučih da učestvujem u tematskom pisanju u grupi Blogeri na FB.

Od dve teme, odabrah ovu, a obe su mi teške.
Moram da priznam da ima više od deset godina od kada me novogodišnje ludorije ne dotiču. Možda sam ja pomalo skrenula s puta, pomalo luda, jer se svi normalni spremaju za slavlje i raduju.

Za mene je to samo promena kalendara, istekne 31. decembar, dođe 1. januar i ništa više.

Nekada sam imala nadu da će sledeća godina doneti nešto bolje, da ću i ja biti bolja. Uzalud. Svaka naredna godina, teža je prethodne, a ja sam sve starija, ali nisam i mudrija.

Svakodnevno se trudim da budem bolja, zašto bi taj jedan dan bio neka prekratnica? I moram priznati, u poslednje vreme, iako to ne želim, postajem gora, preosetljiva, nervozna, slaba, bezvoljna... Mnogo toga mi smeta, ali još uvek sam zadržala sposobnost da prećutim, da ne povredim nikoga. Retki su izuzeci, kad me neki postupak baš, baš zaboli.

Za mene su dani praznika samo prilika da se odmorim, ne radi se, evo ove godine, čitava četiri dana. S druge strane, kako uvek sedim kod kuće, to mi je nekako i gubljenje vremena, jer smo na poslu toliko opterećeni, da ne znam kako uopšte postižemo i ovo što postižemo, a često nam traže neke izveštaje, popise, izjašnjenja. Nije da baš volim da radim, platu su mi baš, baš puno smanjili, ali ja sam savesna i odgovorna, što odavno nije vrlina.

Primećujem ja da je već počela užurbanost, manična kupovina, to je zbog Svetog Nikole, a posle se ne primeti zatišje, nastavlja se za novogodišnje slavlje i za Božić. Moja mama i brat slave Svetog Nikolu. Brat je neoženjen, svake godine sam išla da pomognem mami. Ove godine prvi put neću moći da odem. Boli to.
Primećujem da se kite izlozi ispred kojih se ne zadržavam, da se ulice kite figurama i girlandama od lampica, i pitam se, kome to treba i koliko je gladne dece moglo dobiti novogodišnji paketić za te pare.

Danas sam u svom naselju, iz autobusa, spazila čoveka koji se popeo na krov kuće i postavlja ono kinesko svetlucavo crevo, crveno.
Pomislila sam kako je lepo što ima ljudi koji se raduju. Nema to mnogo veze sa spoljašnjim svetom, to je u nama, ali u meni je zamrlo.

Oni koji pažljivije prate moje krativne radove, možda su primetili da nikada ne radim tematske radove za praznike, osim po neku čestitku. U te radove je uloženo mnogo truda, a ne mislim da bilo ko želi da gleda Deda Mraza tokom leta. Opšti motivi su pogodni za svaku priliku.

Ipak, ne dam se ja, nateram sebe da uradim nešto za svoje dobro. Prijavila sam se za učešće u razmeni poklona na Fejsbuk grupi “Sve za dekupaž na jednom mestu”.

Samo kreativci mogu biti tako nesebični, deliti znanje i iskustvo, a sada, evo i poklone.
Ja sam danas poslala svoj. Želela sam da to ne bude nešto u vezi sa dekupažom, a ipak sam u paketić stavila nekoliko salveta. Pored minijaturne sličice od presovanog cveća i bookmarkera, uradila sam nešto u quilling tehnici. 

U ovoj tehnici sam spora i neprecizna, to se na fotografijama bolje vidi nego uživo, ali je volim.

Ne znam da li vam se dopada obrada teme. Ja ne umem drugačije, pišem baš onako kako mislim i osećam.
Čitaju ljudi koji me ne poznaju, pa kako im drago, možda neko razume, možda neko ne veruje, Ovo je napisano samo za moju dušu.

Lepotica

Nisam baš sjajno odabrala boje, zato sam kutiju i nazvala ovako: Lepotica :)
Radila sam puno na njoj, danima i danima po nešto, a kad je zavrena, oklevala sam da je pokažem.

Dimenzije poklopca su 20 x 20, kutija je malo manja, a dubina je 10 cm.
Ovo je sasvim dobra i lepa kutija za nakit, za neko devojče. Stoga se pitam gde su momci da obraduju devojke :)

Ima ovde više tehnika, pa čak i sitnog svetlucavog praha.
Mislim da i nije tako loše, a šta vi mislite?

Pozdrav i sve najbolje!

Kutija i tutorijal

Drage moje, moram da priznam da zima nije moje doba za dekupaž. Naime, tada moram raditi u stanu, a svetlo mi je jako loše. Na veštačkom svetlu sve je drugačije.
Drugo, mislim da je najteže raditi belom bojom. Svaki trun, svaka dlačica, svaka neravnomernost u bojenju, sve se vidi. Svaki čas se mora čistiti i sređivati radna površina.
No, ipak, na kraju, kad vidim rezultat, vredno je malo većeg truda :)

U vezi sa ovom kutijom, malo me namučilo i to što žena kod koje nabavljam repro nije imala bravice, niti je znala kada će ih imati, rekla je da ih neće biti skoro.
Potraga po nekim radnjama u Zemunu nije dala rezultate, pa sam naručila preko fejsa. Umesto 50 ili 60 dinara, platila sam i post express, jer nisam želela da rizikujem.
U telefonskom dogovoru, za dolazak po kutiju, dva dana ranije, pomenula sam da sam nabavila bravicu i da molim da mi je nameste, ali nije mo tome ništa konkretno rečeno, pa sam smatrala, ćutanje-odobravanje.
Kad je muž otišao po kutiju, noseći bravicu da mu je nameste, jer to rade svakodnevno, imaju iskustvo i alat, nisu imali čak ni šafčiće. No, tada je saznao da i bravice i šafčiće imaju u radnji u njihovom komšiluku, samo se njima ne isplati da tamo nabaljaju. Razumem, ali meni se isplati, zašto li nisu rekli. Nisam pitala! Bila sam neprijatno iznenađena, začuđena, i baš sam se zamislila o čemu se tu radi. Bila je nedelja, ta radnja nije radila, pa je moj dragi išao ponovo sutradan, u drugo naselje našeg grada.
Pomislim po nekad da je namerno, da nije moguće, ako nema bravica, da nije ostao ni jedan šafčić, jer se kupuju na veliko, uvek više nego što je potrebno, sitni su, ispadaju, gube se. Da li je moguće da se misli: Nije kupljena kod mene, neću ni da je nameštam! Za to je potrebno dva minuta, znam, jer sam ranije kupovala kutije, bravica se stavlja kad ja zatražim, u mom prisustvu, jer neko ne želi bravicu.
No, ipak želim da verujem da je sve nezgodan splet okolnosti, da sam ja kriva, jer sam pitala da li će ih skoro imati ti "moji" proizvođači repra, a nisam pitala gde ima da se nabavi.
Eto, učimo se ceo život, ništa se ne podrazumeva, ništa ne treba očekivati, sve treba pitati. Ovo je vreme pitača. Najvažnije je da smo bravicu namestili, malo alat koji smo imali, umesto bušilice sa malom burgijom, ekser i snaga :D

Povremeno sam aktivna u grupi na fejsu: Sve za dekupaž na jednom mestu. Obećala sam da ću uraditi tutorijal kako postavljam kutiju iznutra satenom.
Svojevremeno, ima od tada možda i tri godine, Mare je objavila sličan tutorijal, ali je meni to izgledalo komplikovano, a znate zašto? Tada nije postoja dvostrano lepljiva traka.
Živela! Sada se može naći u svakoj radnji koja prodaje boje i prateći materijal, Nije skupa, cene se razlikuju u zavisnosti od širine, a teško se nalazi mala širina. Tako sam ja imala onu široku 5 cm, pa sam sekla parčiće širine 1cm i nastavljala.
Nije loša ova koja se kod nas može nabaviti, ali je mnogo jača bila ona koju sam pre godinu i kusur dobila od Nataše, doneta je iz Holandije.

Dakle, tutorijal.
Potrebno je: parče satena, a ja sam kupila pola metra, širok je 140cm, pa sam potrošila malo manje od pola. No, bitna je širina, odnosno dužina koju ćete nabaviti, da biste mogli da iskoristite komad na pravi način, ništa ne znači što imate 140, ako je usko; dvostrano lepljiva traka; malo kartona i makaze.
Karton isecite u dimenzijama dna kutije, ali po milimetar manje. Biće vam potrebna dva komada, za dno kutije i za "dno" poklopca. Čaj nije obavezan :)

Izmerite unutrašnji obim kutije, pa dodajte po jedan cm za svaku stranu, a širina je dubina kutije, plus polovina unutrašnje širine kutije i isecite.  Da biste sprečili osipanje končića, možete ivice samo malo dodirnuti lepkom.

Dužu stranu previjte za oko 1 cm, pa prepeglajte.
U unutrašnjost kutije, uz gornju ivicu, odmaknuto oko 1 milimetar od same ivice zalepite dvostrano lepljivu traku i odlepite zaštitnu foliju.

Prepeglana ivica ide uz rub kutije, a onaj jedan cm više od obima previjte i zalepite, takođe komadićem dvostrano lepljive trake. Pažljivo lepite gornju ivicu -prepeglanu, satena, uz gornju ivicu kutije. Pazite da dobro legne u uglove. Kad dođete do kraja, ponovo savijte višak od jedan centimetar i zalepite.

Višak širine satena postavite kao na donjoj slici. Nema potrebe da se lepi, pritisnuće ga dno.

Isecite komad satena koji je po tri do četiri cm veći od kartona za dno. Ukoliko imate tanki sunđer, može ili još i bolje, ali onda sunđer zalepite za neki tanji karton.
"Obucite" karton, to će biti dno kutije.

Na "obučeno dno", sa poleđine zalepite dvostrano lepljivu traku, skinite zaštitnu foliju.
Pažljivo ubacite dno u kutiju,  malo pritisnite da se zalepi.

Ovako izgleda gotovo.

Na poklopac nisam stavljala saten sa strane. Poklopac je plitak, nema potrebe, a tako je urađeno i na raznim fabričkim kutijama koje sam imala priliku da vidim.

Žao mi je što tutorijal nije bolji, sve je belo, ali radila sam belu kutiju :) Nadam se da se ipak dovoljno vidi.

A sada, evo i kutije u celini:

Malo mi je bloger pravio probleme, ali važno je da je kutija završena.
Kad sam već napravila nered u stanu i iznela sve svoje najdraže drangulije, započela sam još neke radove. O tome drugi put.

Izvinite, večeras nemam vremena da gledam vaše radove, a videla sam da ste bile vredne. nadoknadiću to sutra :)

Laku noć.

Želim vam prijatnu i uspešnu narednu sedmicu.

Šta sanjam i šta mi se događa

Ovo je naslov jedne pesme i zbirke pesama Ive Andrića.
Često je čitam, pesme su melanholične, ali meni donose smirenje. Tu sam zbirku dobila od drugarice kad sam diplomirala. Sada više nemam kontaka s njom, živimo daleko, a ja nisam deo njenih snova, jer, eto, ni za rođendansku čestitku nije zahvalila, niti odgovorila.
Zato stičem neke nove prijatelje. Čine da se osećam ispunjena nadom, po nekad. Čine koliko mogu, a to puno znači. Zahvalna sam im.

Neću ponovo da kukam, mada mi je mnogo teško i sve teže. Toliko da ne nalazim više zadovoljstvo u kreativnom radu. Dugo nisam ništa novo napravila. Sada sam počela nešto, ali to više doživljavam kao obavezu, nego kao zadovoljstvo. Stoga mi loše i sporo ide.

Živim svoju svakodnevicu.
Radim, na poslu manje nego ranije, ali ipak više nego što zaslužuje moja veoma puno smanjena plata.
Nosim osmeh na licu gotovo uvek, jer mislim da svet oko mene isto teško živi, da taj osmeh bar malo ulepšava stvari i događaje.
Provodim vreme sa porodicom, Ohrabrujem svoje ćerke da za njih dolaze bolja vremena, bolje okolnosti, a vidim da mi ne veruju.
Hranim se po posebnom režimu, pa sam prilično smršala, mada i dalje spadam u veoma popunjene dame. No, istrajavam i svaki izgubljeni kilogram mi daje novi podstrek.
najlepše trenutke provodim sa Lenonom, on to zaslužuje. Od momenta kad se vratim s posla, ne odvaja se od mene. kad ga mazim on peva. baš, baš peva, mada bi to drugi ljudi nazvali zavijanjem, za mene je najlepša pesma, jer on peva onda kad mu je lepo. I smeje se.

U poslednje vreme na fejsu sam delila fotke pasa koji su za udomljavanje. Ja sam presrećna, moja porodica takođe, što smo udomili ovog mališu, volela bih da mi poveruju svi oni koji nemaju psa i da se usreće na isti način. Spasite lepotane koji lutaju gladni i promrzli ulicom.
Ovako smo mu nedostajali kad smo bili u Čačku:

(Ne umem da stavim video na sredini ili na kraju posta, idem na youtube, kliknem na bloger, ali video je na vrhu posta, spustiti ga ne mogu. Ko ume, neka mi pomogne, zahvlaljujem)


Šta sanjam?
Sanjam da kupim mlađoj ćerki nove čizme.
Sanjam da uradim gomilu lepih radova i da svi nađu kupce. (ovo je utopija, jer moje radove neće da kupe ni ljudi koji su mi bliski, a imaju novac, ne misle o tome).
Sanjam da se neko zaposli.
Sanjam da naučim da uživam u svemu što imam i na čemu sam zahvalna i da taj osećaj bude jači od briga zbog svega što nemam.
Sanjam da odem u Čačak nekog vikenda.
Sanjam da sanjam i da se ne budim, već da večno sanjam lepe snove.

Lepe snove vam želim.