Bila jednom jedna bela šolja, u radnjici koja prodaje koještarije i gde dvoje naprave gužvu.
Jednog dana odlučim da je kupim, s namerom da postane šarena.
Trebalo mi je vremena da se odlučim i da počnem, a kad sam počela...meni salvete ne trebaju, imam svoje cvetiće. A cvetici, iako zalepim svaku laticu, premažem ćetkicom, sve izgleda sjajno, ali kad se lepak osuši, oni pokažu svoju prirodu, reaguju na lepak, pa nisu baš savršeno ravni. Ili je to moj izgovor što nisam baš dobro uradila. Lakirala sam samo motive, možda neprecizno, večeras se slabo vidi, a ja sam i inače malo ćorava:))) pa molim za savet: da li prelakirati celu šolju?
A bilo je prilično nezgodno za rad, ali sam baš ponosna, niko nije savršen, zar ne?
Toliko sam žurila da slikam, da nisam ni rasklonila nered na mojoj poličići, vidi se zastavica, koja, ne, nije zbog navijačke groznice, već sam je konačno nabavila za radni sto u svojoj kancelariji (mrzim da kažem kabinet), tu je do ujutru, nosim je na posao.

Onda, nađem malenu teglicu od kreme za lice, od peskarenog, mat stakla, mislim, biće to dobra podloga, i zalepim neke cvetiće i listiće, ali kad sam lakirala, nestade taj mat efekat, shvatila sam da je staklo premazano nečim da izgleda tako i da taj premaz skida lak.
Pa dobro, može i ovako.



Imam još jednu sličnu teglicu, pa, kako nisam bila vredna da nabavim neku boju, probam boju za tekstil. Nanela sam jedan sloj četkicom, dopalo mi se kako izgleda, tako neujednačeno, moj krakel:))) Ipak, ponovila sam postupak još jednom, ovog puta sunđerom, baš mi se dopada. Ostavila sam da se suši, do sada se osušilo, ali sam ja sav kreativni nered sklonila, pa ako ne zabljam nešto dok budem radila sa cvetićima i lakom, ostaćete u neizvesnosi.
Do tada, malo muzike