27.02.2015.

Stambeni krediti

Možda nekom nije jasno šta se to dešava sa stambenim kreditima u švajcarcima.
Mi smo se mnogo odricali da ne bismo više bili podstanari.Godinu dana smo tražili odgovarajući stan,malo para, a želje velike, posebno što je starija ćerka bila veoma bolesna. Bili smo srećni kad smo našli stan na dalekoj periferiji. Krenuli smo u proceduru dobijanja kredita. Iako smo tada bili, ne bogati kako tvrde neki koji su kupili stanove za keš, već kreditno sposobni da uzmemo kredit indeksiran u evrima, iako nam je bilo sumnjivo što je kamata na švajcarac niža, a naknada za osiguranje kredita viša, službenica banke nas je ubeđivala da tu nema nikakvog rizuka da je to za nas bolje, i ubedila. Dali su nam dinare, a ne švajcarce, a prodavac je hteo evre, već tu smo izgubili nekoliko stotina evra, ali tada nismo marili, srećni što ćemo plaćati svoje, svoj stan. Kasnije smo saznali da se banke nisu zaduživale u švajcarcima, odnosno da su zaduživanja na međubankarskom tržištu bila mnogo manja, nego što je masa kredita koje su pustili. To znači da banku švajcarac nije koštao ništa, da ga nije ni imala, da su nam novac za kredit dali iz redovnih sredstava, depozita, možda baš vaš novac kojim su se koristili.
Nakon što smo uzeli kredit, polovinom 2007, posle tri isplaćene rate, počelo je povećanje kamate, iako je kredit indeksiran za stranu valutu. Posle nekoliko meseci prvi put smo čuli Jelašića, koji je govorio da je rizično zaduživanje u švajcarcima, ali NBS nije zabranila ove kredite, nije ništa predizimala, to je bilo samo pranje ruku. Jer, banke su radile pod kontrolom i po dozvoli Narodne banke Srbije, koja je dopuštala da prodaju pokvaren proizvod (jer kredit je proizvod banke, kao što je proizvod pekare hleb) i još da podstiću grašane da takav proizvod kupe.
Postoje indicije da se moglo predvideti da će švajcarac toliko rasti, mada zvanično to niko neće priznati. No, kad se zapitamo zašto su banke toliko insistirale i ubeđivale korisnike da se zaduže baš u švajcarcima, to izgleda logično-znale su da će tako ostvariti ekstra profit. Jer, naglašavam, one nisu imale pokriće u švajcarcima za sve kredite. Dale su dinare, od para koje su im poverili građani, na štednju, iz tekućih računa, jer mnogi ne potroše platu odmah, dali su pare drugih klijenata, a kada je švajcarac počeo da raste to je bio čist profit za banke, jer one švajcarce nisu dugovale ni vraćale od naših rata. Zarada banke je kamata, a ne kursna razlika. Kredit je vezan za stranu valutu da se zaštiti glavnica u slučaju velike inflacije kao 93. No kako inflacije nije bilo, dolazimo do nejednake vredosti uzajamnih davanja, što je u suprotnosti sa Zakonom o obligacionim odnosima. O načelu savesnosti i poštenja, nema ni govora.
Mi hoćemo da vraćamo ono što nam je pozajmljeno. Ali realno. Kako je lakše računati u evrima, evo mog primera. Na početku, rata mi je bila oko 35 posto od plate, ne nije moja plata bila neka visoka, srednja za stručnu spremu koju imam. Sada mi je rata 75 % od plate, a plata je iako umanjena po merama vlade i minulom radu, po poziciji na kojoj radim veća, jer sam promenila posao, otišla na znatno bolje plaćen posao (do mojega) i sada je rata oko 50.000 dinara. Muž mi ne radi više od četiri godine. Ima i gore, da su obije izgubili posao, da je rata veća od plate.
Imali smo mogućnost da konvertujemo kredit u evre, ali da platimo sve naknade kao da iznova uzimamo kredit, što je bilo oko dve hiljade evra, u ono vreme, sedam rata kredita. Retki su to učinili, samo nekoliko njih, možda smo pogrešili. No, ko je mogao znati da će švajcarac baš toliko skoćiti? Naravno, banke!
Dakle, da rezimiram: Uzela sam 31.000 evra, vratila u 90 rata,skoro pola, a dugujem još 39.000 evra.
Stan vredi oko 55 000 evra. Ako ne nastavim da plaćam, izgubiću ne samo stan, već i sve što sam do sada platila, i ućešće koje sam dala za stan. Neko se bogati na moj račun, na račun vas čije su pare umesto efektivne valute date meni i drugim građanima za kredit, a dobit, nezakonit ekstra profit se iznosi iz zemlje, jer kod nas su sve strane banke, zar ne?
Ako neko misli da sam sama za ovo kriva, ako niste shvatili da su se banke bavile zelanškim. špekulantskim poslovima, da su nas odrale do gole kože, ako i dalje mislite da je NBS u pravu, onda mogu samo da žalim.
Mere koje su predložili, olakšavaju, kao kad u more sipate čašu vode.
NBS je naložila bankama da nam vrate više uzetu kamatu, ali bez zatezne kamate. Na sudu se dobija zatezna kamata. Banke za svako kašnjenje naplaćuju zateznu kamatu. Banke se protive tome da i ovo vrate, valjda više vole preko suda pa da plate još i zateznu kamatu i sudske troškove, na volju im.
Banke povećavaju kurs za dinar-dva na dan kad dospevaju rate, (znate da nije isti kurs poslovnih banaka kao kurs NBS, zato nikad i ne menjate devize u banci već u menjačnici), kako bi naplatile još malo više, zar to nije baš, baš ispod svakog dostojanstva.
Nisu u mnogo boljoj poziciji ni korisnici kredita u evrima. NJima nije bilo naglih skokova kursa, ali svaka rata je veća od prethodne, a i njima je bilo tih nepravilnosti, podizanja kamata, kursnih razlika i sličnih zavrzlama.
Sad, ako ste među srećnicima koji nisu uzeli stambeni kredit, raspitajte se, među vašim prijateljima ili u familiji ima sigurno neko ko jeste, prpričajte s tim ljudima, pokušajte da nas razumete i pridružite se našoj pravednoj borbi.
Od nečeg mora da se počne.
Oni koji su ranije čitali moja pisanja, navikli su da kukam. Ovo nije kukanje, ovo su činjenice, možete li toda razlikujete?
I dok se mi borimo da sačuvamo svoje stanove i da preživimo, dok su plate smanjene u javnom sektoru, prosveti, zdravstvu, kulturi, ministrima nisu, a u Narodnoj banci su plate povećane. Čitajte na internetu o tome. I svi oni su siroti, nemaju stanove, čak ni sa hipotekom kao ja, ćive na drvetu. Jorgovanka nema baš ništa. Na šta troši dnevno onoliko koliko većina građana ove zemlje zarađuje mesečno?
Ja verujem u pobedu, verujem da ćemo otplatiti taj kredit muž i ja i da ga nećemo ostaviti unučićima.
Hvala vam na čitanju.

08.02.2015.

Kutijice

Nije da me nema. Švrljam ja po netu, pojavljujem se na fejsu, twitteru, razgledam Pinterest i birkam šta bih mogla da radim.
Ipak radim sve isto. Uglavnom dekupaž.
Kao što sam ranije smatrala da ne treba da vas zatpavam bookmarkerima, tako mi je sada bez veze da vas zatrpavam dekupaž radovima.

Radila sam neke rokovnike, pa sam prvi put uradila kutiju sa kamenom čipkom, radim futrole za naočare i još po nešto.
Sve se to može videti na mojoj novoj FB grupi.
Volela bih da lajkujete i pratite objave.

U jednoj maloj galerijici, koja je promenila vlasnika, zemunci znaju, u prolazu kod Soko štarka, preko puta robne kuće, ostavljeno je nekoliko mojih bookmarkera. Za četiri meseca, prodat je jedan. Da je da mogu, a ne mogu, da ih ubacim u knjižaru, bilo bi bolje.
Međutim ljubazni gospodin mojih godina, vlasnik galerije, zamolio me da napravim nekoliko malih kutija, jer mu se prodaju uglavnom sitnice, a po neko traži pakovanje.
Bojim se da je veliki trud raditi ovakve kutije za ambalažu, a nije koplikovano, to može svako ko ima template.
Zato sam održala obećanje i napravila pet kutijica, koje ću gospodinu pokloniti u znak zahvalnosti za njegovu ljubaznost. I pokazaću mu kako se prave, pa dok sedi i čeka da ulaze retki posetioci, može i sam da ih pravi. Dekoracija nije obavezna, mašnica i različite boje hamera biće dovoljne.



Iako mi nije prvi put da radim kutijice, ovo je dobra vežba, jer će uskoro i meni biti potrebne za ambalažu.
O tome u nekoj sledećoj priči.

16.01.2015.

Kuća u dalekom gradu

Ne znam da li sam vam to pisala... moj tata, neka mu je večni pomen, imao je neke svoje mudrolije. Jedna od njih koju pamtim je: gradi kuću u svakom gradu!
Lepo je svuda imati prijatelje i negovati ta prijateljstva. Od kada imamo internet, širenje prijateljstava je olakšano, ali nam tempo života, brojne obaveze, praćene lošom materijalnom situacijom, otežavaju druženje uživo.
Zahvaljujući netu, upoznala sam virtuelno, a zatim i lično divne prijatelje. Ne bih sada nikog izdvajala, svi su mi na neki način dragi. Dolazilo je i do nekih nesporazuma, koje sam zaboravila.
U jednom dalekom gradu, baš, baš dalekom, meni poznatom iz mog ranijeg posla, zbog velikog graničnog prelaza koji se nalazi u blizini, živi moja draga mlada prijateljica. Ona pravi divne stvari, ima svoj poseban stil, koristi zanimljive materijale u mestu gde se do materijala teže dolazi, pa su zbog toga radovi lepši i vredniji.
Predstavljam vam mnogima ovde poznatu Ondijanu.
Ako do sada niste bili na njenom blogu, pozivam vas da svratite i uživate u prelepim radovima i pejzažima iz njenog kraja.

Danas sam po povratku s posla zatekla na stolu ovu sliku:


Moje ćerke su, po slobodi, raspakovale paket i sve ovako složile da mi prvi pogled po ulasku u stan, pada na ovu lepotu. Čak su u jedan ram stavile svoju zajedničku fotografiju iz vremena kad su bile male, fotografisanu na Kalemegdanu. 
Ramovi su savršeni, veliki, prebogati u detaljima, a ipak skladni, tako da je očito da su rađeni sa puno ljubavi i truda. Kao i svaki ručni rad, uživo su mnogo, mnogo lepši nego na fotografijama.







Privesci urađeni quilling tehnikom, upakovani u slatku kesicu, Ana baš voli da ih radi i da ih nosi, a ove će sa zadovoljstvom nositi moje ćerke.


Na kraju, ali ne i manje važno, postala je tradicija da uvek kada se među kreativkama razmenjuju pokloni, poklon mora biti obogaćen salvetama. Tako sam i ja dobila dosta lepih salveta koje nisam imala, pa moja zbirka raste.


Danas mi je Ana ulepšala dan. 
U svakom danu ću tražiti neku lepotu, da brige u mojim mislima ne preovladaju. Uvek postoji razlog i povod za malo radosti.
Nadam se i verujem da će nam se putevi spojiti i da ćemo se Ana i ja lično upoznati i lepo družiti.
Verujem da će se naši gradovi približiti i da će Ana biti moj gost jednog dana. U međuvremenu, negujemo prijateljstvo preko interneta.

Hvala svima na čitanju. Zdravi i veseli bili, vibrirajte radošću.

08.01.2015.

Ponovo dekupaž

Ne volim da radim dekupaž preko zime. Tada trpezariju i dnevnu sobu našeg stana pretvorim u radionicu, a to nije baš zgodno i traje danima.
No, ove zime mi se tako "zalomilo" da sam radila puno dekupaža.
Obraduje me porudžbina.
Onda pomislim, kad već pravim nered, zašto ne bih uradila paralelno još nešto...i tako, čini mi se da sam za kratko vreme uradila baš puno radova.
Neke još uvek nisam fotografisala.

Ovaj stalak za olovke, ideja sa Pinteresta, radila sam sa velikom ljubavlju i zadovoljstvom. Porućila je moja prijateljica koja izuzetno dobro zna da ceni ručni rad.
Nadam se da će biti zadovoljna, kao što sam i ja uživala radeći. Spolja dekupaž, iznutra postavljeno platnom.




Za istu prijateljicu uradila sam i mali rokovnik. Nije mnogo mali, veličina sveske, taman za tašnu, ali dovoljno veliki da se zaista nešto može napisati i da traje malo duže. Unutra se sveska može zameniti kad se ispiše.



Kad sam već radila jedan, zašto ne bih i dva :D
Ovaj drugi nema vlasnika, ali se nadam da će imati.

I dok sam ovo radila, ćerka je počela da donosi svoje neke stare korice od rokovnika, fascikle od kože, bojila je sa mnom, tako da smo još toga radili, ali to nismo slikali, pa će birti objavljeno sledeći put.

Toliko za ovaj put. 
Sve najbolje vam želim :)

02.01.2015.

Srećna Nova godina

Danas je drugi dan ove 2015. godine.
Želim da nam svima bude srećna, da bude bolja nego prethodne, i da se i dalje družimo na blogovima i društvenim mrežama.


Želim i verujem da će tako biti, da se i u mom životu stvari poprave na bolje.
Zahvaljujem svima koji su mi uputili čestitku. Trudila sam se da uzvratim, ali ako nekom nisam stigla ili sam previdela, molim oproštaj i obećavam: Volećemo se i ove godine :)
U prethodnoj godini puno sam naučila. Učimo od ljudi, od životnih okolnosti, učimo najviše kroz svoja iskustva i doživljaj stvari.
Na žalost, bilo je teško, pa je najmanje teško što su me tri prijateljice iz virtuelnog sveta napustile, dve to nisu ni bile, a za jednu žalim. No, neću da se izvinjavam i da molim, uvideće ona i sama.
Zato sam stekla puno novih poznanstava i naučila, posle puno godina na netu, da nije isto kao u svakodnevnom životu, da do nesporazuma lako dolazi, a teško se ispravljaju.
Toliko o tome, Možda jednom napišem post, mada bih najviše volela da zaboravim, ali bih volela da iztresem to iz sebe. Pa, ako ne zaboravim podeliću sa vama, da se drugima ne dogodi da dožive slične stvari od istih ili drugih ljudi.

* * * * * * * * * * * * * * * * *
Godina mi je počela vrlo lepo.
Nema ničeg lepšeg nego što je učešće u humanitarnoj manifestaciji Ulica otvorenog srca, ništa lepše od druženja sa decom i cupkanja uz dečje pesmice, posmatranja dečjih igara i zabave. Ne mari što bio veliki minus, ne mari što su se na nogama prsti zaledili do bola.
Uživali smo, vreme je, ipak, brzo prošlo.

Oduševila su me deca. Odmah do štanda  gde sam bila   za stolom su sedele dve devojke koje su ocrtavale dečici lica. Bilo je zadivljujuće strpljenje i mir svakog deteta dok su devojke radile, a takođe i strpljenje onih koji su čekali svoj red.



Deca su se zabaljala ut Peđolina, i dve predstave, a bilo je još zabave za njih.




Znate da ja radim svašta nešto. Nisam radila isključivo za prodaju, pa nisam ni imala desetine jednakih reprokutija ili drugih repro materijala, urađenih različitim salvetama. Zato je moj štand bio raznovrstan, svi radovi su bili različiti, a najviše je bilo recikliranih.
Kako sam se spremila, tako sam i prošla.
Retki su bili ljudi koji su prilazili, a kad im se obratimo, većina je odmah bežala. Vidi se da, osim toga što se ručni radovi mnogo ne cene, ljudi i nemaju para. Tako sam, s obzirom na to da ne učestvijem na prodajnim izložbama i radove ne mogu ostaviti za sledeću izložbu, a u želji da oni koji žele moj rad isti i dobiju, cene spustila maksimalno, a bilo je poklanjanja.
Nisam pokrila ni učešće koje sam platila, ali to me ne brine, radujem se jer je prihod otišao u humanitarne svrhe.

Evo kako je šaroliko izgledao moj skromni štandić.




Imala sam jako puno bookmarkera, po kojima sam jedinstvena. Puno ih je bilo zato što sam imala poručenih 40, pa sam radila nove i bolje, iako sam imala dovoljno, ali je dama koja je poručila, očito odustala, jer nije poslala adresu na koju da joj pošaljem, kako smo se dogovorile. Neverovatno je da se, i pored niske cene, prodalo samo dva komada.

Zabavne su bile reakcije na  jedno ogledalo za prodaju, sećate se verovatno tog ogledala.


Svako ko je prošao, iskoristio je priliku da se ogleda, pa kad uoči da mi to vidimo, brzo pobegne :D
Onda je moja mlađa ćerka napisala: Svi se u meni ogledaju, ali niko neće da me kupi! Tek tada je bilo zabavno, ljudi zastanu da se ogledaju, pa uoče poruku i još brže se sklone. Ne razumeju šalu :) Verovatno je svako iscrpljen svakodnevnim brigama i borbom za preživljavanje. Ogledalo je, sa većinom radova vraćeno kući.

U svakom slučaju, verujem da sam uradila nešto dobro, zajedno sa svojim ćerkama. Niske cene radova bile su, ne potcenjivanje mog rada, već na protiv, pružanje mogućnosti onima koji cene da kupe, jer se videlo da su zaista zainteresovani ljudi koji nemaju novca. Ja znam kako je kad si bez novca.

Žao mi samo što zbog hladnoće i drugih okolnosti, nisam stigla da se upoznam sa ostalim kreativkama.
Verujem i dalje u ljudsku dobrotu, verujem da osmeh čini čuda i verujem da će ova godina biti bolja, uprkos lošim najavama, ta nada i vera me drži u životu. To, a i ljubav prema bližnjem i svima vama koji ovo čitate.
Srećna Nova godina.