15.12.2014.

Novogodišnje ludorije





Da malo razbijem svakodnevicu, odlučih da učestvujem u tematskom pisanju u grupi Blogeri na FB.
Od dve teme, odabrah ovu, a obe su mi teške.
Moram da priznam da ima više od deset godina od kada me novogodišnje ludorije ne dotiču. Možda sam ja pomalo skrenula s puta, pomalo luda, jer se svi normalni spremaju za slavlje i raduju.
Za mene je to samo promena kalendara, istekne 31. decembar, dođe 1. januar i ništa više.
Nekada sam imala nadu da će sledeća godina doneti nešto bolje, da ću i ja biti bolja. Uzalud. Svaka naredna godina, teža je prethodne, a ja sam sve starija, ali nisam i mudrija.
Svakodnevno se trudim da budem bolja, zašto bi taj jedan dan bio neka prekratnica? I moram priznati, u poslednje vreme, iako to ne želim, postajem gora, preosetljiva, nervozna, slaba, bezvoljna... Mnogo toga mi smeta, ali još uvek sam zadržala sposobnost da prećutim, da ne povredim nikoga. Retki su izuzeci, kad me neki postupak baš, baš zaboli.
Za mene su dani praznika samo prilika da se odmorim, ne radi se, evo ove godine, čitava četiri dana. S druge strane, kako uvek sedim kod kuće, to mi je nekako i gubljenje vremena, jer smo na poslu toliko opterećeni, da ne znam kako uopšte postižemo i ovo što postižemo, a često nam traže neke izveštaje, popise, izjašnjenja. Nije da baš volim da radim, platu su mi baš, baš puno smanjili, ali ja sam savesna i odgovorna, što odavno nije vrlina.
Primećujem ja da je već počela užurbanost, manična kupovina, to je zbog Svetog Nikole, a posle se ne primeti zatišje, nastavlja se za novogodišnje slavlje i za Božić. Moja mama i brat slave Svetog Nikolu. Brat je neoženjen, svake godine sam išla da pomognem mami. Ove godine prvi put neću moći da odem. Boli to.
Primećujem da se kite izlozi ispred kojih se ne zadržavam, da se ulice kite figurama i girlandama od lampica, i pitam se, kome to treba i koliko je gladne dece moglo dobiti novogodišnji paketić za te pare.
Danas sam u svom naselju, iz autobusa, spazila čoveka koji se popeo na krov kuće i postavlja ono kinesko svetlucavo crevo, crveno.
Pomislila sam kako je lepo što ima ljudi koji se raduju. Nema to mnogo veze sa spoljašnjim svetom, to je u nama, ali u meni je zamrlo.
Oni koji pažljivije prate moje krativne radove, možda su primetili da nikada ne radim tematske radove za praznike, osim po neku čestitku. U te radove je uloženo mnogo truda, a ne mislim da bilo ko želi da gleda Deda Mraza tokom leta. Opšti motivi su pogodni za svaku priliku.

Ipak, ne dam se ja, nateram sebe da uradim nešto za svoje dobro. Prijavila sam se za učešće u razmeni poklona na Fejsbuk grupi “Sve za dekupaž na jednom mestu”.
Samo kreativci mogu biti tako nesebični, deliti znanje i iskustvo, a sada, evo i poklone.
Ja sam danas poslala svoj. Želela sam da to ne bude nešto u vezi sa dekupažom, a ipak sam u paketić stavila nekoliko salveta. Pored minijaturne sličice od presovanog cveća i bookmarkera, uradila sam nešto u quilling tehnici. 





U ovoj tehnici sam spora i neprecizna, to se na fotografijama bolje vidi nego uživo, ali je volim.

Ne znam da li vam se dopada obrada teme. Ja ne umem drugačije, pišem baš onako kako mislim i osećam.
Čitaju ljudi koji me ne poznaju, pa kako im drago, možda neko razume, možda neko ne veruje, Ovo je napisano samo za moju dušu.

13.12.2014.

Lepotica


Nisam baš sjajno odabrala boje, zato sam kutiju i nazvala ovako: Lepotica :)
Radila sam puno na njoj, danima i danima po nešto, a kad je zavrena, oklevala sam da je pokažem.

Dimenzije poklopca su 20 x 20, kutija je malo manja, a dubina je 10 cm.
Ovo je sasvim dobra i lepa kutija za nakit, za neko devojče. Stoga se pitam gde su momci da obraduju devojke :)







Ima ovde više tehnika, pa čak i sitnog svetlucavog praha.
Mislim da i nije tako loše, a šta vi mislite?
Pozdrav i sve najbolje!

07.12.2014.

Kutija i tutorijal

Drage moje, moram da priznam da zima nije moje doba za dekupaž. Naime, tada moram raditi u stanu, a svetlo mi je jako loše. Na veštačkom svetlu sve je drugačije.
Drugo, mislim da je najteže raditi belom bojom. Svaki trun, svaka dlačica, svaka neravnomernost u bojenju, sve se vidi. Svaki čas se mora čistiti i sređivati radna površina.
No, ipak, na kraju, kad vidim rezultat, vredno je malo većeg truda :)

U vezi sa ovom kutijom, malo me namučilo i to što žena kod koje nabavljam repro nije imala bravice, niti je znala kada će ih imati, rekla je da ih neće biti skoro.
Potraga po nekim radnjama u Zemunu nije dala rezultate, pa sam naručila preko fejsa. Umesto 50 ili 60 dinara, platila sam i post express, jer nisam želela da rizikujem.
U telefonskom dogovoru, za dolazak po kutiju, dva dana ranije, pomenula sam da sam nabavila bravicu i da molim da mi je nameste, ali nije mo tome ništa konkretno rečeno, pa sam smatrala, ćutanje-odobravanje.
Kad je muž otišao po kutiju, noseći bravicu da mu je nameste, jer to rade svakodnevno, imaju iskustvo i alat, nisu imali čak ni šafčiće. No, tada je saznao da i bravice i šafčiće imaju u radnji u njihovom komšiluku, samo se njima ne isplati da tamo nabaljaju. Razumem, ali meni se isplati, zašto li nisu rekli. Nisam pitala! Bila sam neprijatno iznenađena, začuđena, i baš sam se zamislila o čemu se tu radi. Bila je nedelja, ta radnja nije radila, pa je moj dragi išao ponovo sutradan, u drugo naselje našeg grada.
Pomislim po nekad da je namerno, da nije moguće, ako nema bravica, da nije ostao ni jedan šafčić, jer se kupuju na veliko, uvek više nego što je potrebno, sitni su, ispadaju, gube se. Da li je moguće da se misli: Nije kupljena kod mene, neću ni da je nameštam! Za to je potrebno dva minuta, znam, jer sam ranije kupovala kutije, bravica se stavlja kad ja zatražim, u mom prisustvu, jer neko ne želi bravicu.
No, ipak želim da verujem da je sve nezgodan splet okolnosti, da sam ja kriva, jer sam pitala da li će ih skoro imati ti "moji" proizvođači repra, a nisam pitala gde ima da se nabavi.
Eto, učimo se ceo život, ništa se ne podrazumeva, ništa ne treba očekivati, sve treba pitati. Ovo je vreme pitača. Najvažnije je da smo bravicu namestili, malo alat koji smo imali, umesto bušilice sa malom burgijom, ekser i snaga :D

Povremeno sam aktivna u grupi na fejsu: Sve za dekupaž na jednom mestu. Obećala sam da ću uraditi tutorijal kako postavljam kutiju iznutra satenom.
Svojevremeno, ima od tada možda i tri godine, Mare je objavila sličan tutorijal, ali je meni to izgledalo komplikovano, a znate zašto? Tada nije postoja dvostrano lepljiva traka.
Živela! Sada se može naći u svakoj radnji koja prodaje boje i prateći materijal, Nije skupa, cene se razlikuju u zavisnosti od širine, a teško se nalazi mala širina. Tako sam ja imala onu široku 5 cm, pa sam sekla parčiće širine 1cm i nastavljala.
Nije loša ova koja se kod nas može nabaviti, ali je mnogo jača bila ona koju sam pre godinu i kusur dobila od Nataše, doneta je iz Holandije.

Dakle, tutorijal.
Potrebno je: parče satena, a ja sam kupila pola metra, širok je 140cm, pa sam potrošila malo manje od pola. No, bitna je širina, odnosno dužina koju ćete nabaviti, da biste mogli da iskoristite komad na pravi način, ništa ne znači što imate 140, ako je usko; dvostrano lepljiva traka; malo kartona i makaze.
Karton isecite u dimenzijama dna kutije, ali po milimetar manje. Biće vam potrebna dva komada, za dno kutije i za "dno" poklopca. Čaj nije obavezan :)


Izmerite unutrašnji obim kutije, pa dodajte po jedan cm za svaku stranu, a širina je dubina kutije, plus polovina unutrašnje širine kutije i isecite.  Da biste sprečili osipanje končića, možete ivice samo malo dodirnuti lepkom.


Dužu stranu previjte za oko 1 cm, pa prepeglajte.
U unutrašnjost kutije, uz gornju ivicu, odmaknuto oko 1 milimetar od same ivice zalepite dvostrano lepljivu traku i odlepite zaštitnu foliju.


Prepeglana ivica ide uz rub kutije, a onaj jedan cm više od obima previjte i zalepite, takođe komadićem dvostrano lepljive trake. Pažljivo lepite gornju ivicu -prepeglanu, satena, uz gornju ivicu kutije. Pazite da dobro legne u uglove. Kad dođete do kraja, ponovo savijte višak od jedan centimetar i zalepite.


Višak širine satena postavite kao na donjoj slici. Nema potrebe da se lepi, pritisnuće ga dno.



Isecite komad satena koji je po tri do četiri cm veći od kartona za dno. Ukoliko imate tanki sunđer, može ili još i bolje, ali onda sunđer zalepite za neki tanji karton.
"Obucite" karton, to će biti dno kutije.




Na "obučeno dno", sa poleđine zalepite dvostrano lepljivu traku, skinite zaštitnu foliju.
Pažljivo ubacite dno u kutiju,  malo pritisnite da se zalepi.


Ovako izgleda gotovo.


Na poklopac nisam stavljala saten sa strane. Poklopac je plitak, nema potrebe, a tako je urađeno i na raznim fabričkim kutijama koje sam imala priliku da vidim.


Žao mi je što tutorijal nije bolji, sve je belo, ali radila sam belu kutiju :) Nadam se da se ipak dovoljno vidi.

A sada, evo i kutije u celini:




Malo mi je bloger pravio probleme, ali važno je da je kutija završena.
Kad sam već napravila nered u stanu i iznela sve svoje najdraže drangulije, započela sam još neke radove. O tome drugi put.
Izvinite, večeras nemam vremena da gledam vaše radove, a videla sam da ste bile vredne. nadoknadiću to sutra :)

Laku noć.
Želim vam prijatnu i uspešnu narednu sedmicu.

02.12.2014.

Šta sanjam i šta mi se događa

Ovo je naslov jedne pesme i zbirke pesama Ive Andrića.
Često je čitam, pesme su melanholične, ali meni donose smirenje. Tu sam zbirku dobila od drugarice kad sam diplomirala. Sada više nemam kontaka s njom, živimo daleko, a ja nisam deo njenih snova, jer, eto, ni za rođendansku čestitku nije zahvalila, niti odgovorila.
Zato stičem neke nove prijatelje. Čine da se osećam ispunjena nadom, po nekad. Čine koliko mogu, a to puno znači. Zahvalna sam im.

Neću ponovo da kukam, mada mi je mnogo teško i sve teže. Toliko da ne nalazim više zadovoljstvo u kreativnom radu. Dugo nisam ništa novo napravila. Sada sam počela nešto, ali to više doživljavam kao obavezu, nego kao zadovoljstvo. Stoga mi loše i sporo ide.

Živim svoju svakodnevicu.
Radim, na poslu manje nego ranije, ali ipak više nego što zaslužuje moja veoma puno smanjena plata.
Nosim osmeh na licu gotovo uvek, jer mislim da svet oko mene isto teško živi, da taj osmeh bar malo ulepšava stvari i događaje.
Provodim vreme sa porodicom, Ohrabrujem svoje ćerke da za njih dolaze bolja vremena, bolje okolnosti, a vidim da mi ne veruju.
Hranim se po posebnom režimu, pa sam prilično smršala, mada i dalje spadam u veoma popunjene dame. No, istrajavam i svaki izgubljeni kilogram mi daje novi podstrek.
najlepše trenutke provodim sa Lenonom, on to zaslužuje. Od momenta kad se vratim s posla, ne odvaja se od mene. kad ga mazim on peva. baš, baš peva, mada bi to drugi ljudi nazvali zavijanjem, za mene je najlepša pesma, jer on peva onda kad mu je lepo. I smeje se.

U poslednje vreme na fejsu sam delila fotke pasa koji su za udomljavanje. Ja sam presrećna, moja porodica takođe, što smo udomili ovog mališu, volela bih da mi poveruju svi oni koji nemaju psa i da se usreće na isti način. Spasite lepotane koji lutaju gladni i promrzli ulicom.
Ovako smo mu nedostajali kad smo bili u Čačku:



(Ne umem da stavim video na sredini ili na kraju posta, idem na youtube, kliknem na bloger, ali video je na vrhu posta, spustiti ga ne mogu. Ko ume, neka mi pomogne, zahvlaljujem)


Šta sanjam?
Sanjam da kupim mlađoj ćerki nove čizme.
Sanjam da uradim gomilu lepih radova i da svi nađu kupce. (ovo je utopija, jer moje radove neće da kupe ni ljudi koji su mi bliski, a imaju novac, ne misle o tome).
Sanjam da se neko zaposli.
Sanjam da naučim da uživam u svemu što imam i na čemu sam zahvalna i da taj osećaj bude jači od briga zbog svega što nemam.
Sanjam da odem u Čačak nekog vikenda.
Sanjam da sanjam i da se ne budim, već da večno sanjam lepe snove.

Lepe snove vam želim.



25.10.2014.

Svaštarenje

Nedavno sam bila na seminaru u Vrnjačkoj Banji.
Uskoro idem u Kladovo, jesen je vreme kad se organizuju ova dva seminara, a ja imam sreću da idem na oba.
Iz Vrnjačke Banje, donela sam mali plen, dve lepe staklene bočice. Kasno sam uočila da tamo služe izvorsku vodu, običnu, ne mineralnu, u ovakvim bočicama. No, obradovalo me kad sam videla da u Tempu imaju iste.
Ima vremena za rad na reciklaži, spremila sam puno teglica, stoje i ranije urađene boce, osim nekih koje sam poklonila, napunjene "brljom" (jer se od nje pobrljavi :) ), koju je na "veseloj mašni" pekao moj muž. Nekako mi je boca i piće, više poklon za muškarce, a ja sam većinu boca radila u nekim cvetnim, ženskim motivima, pa stoje i čekaju. Zato su tegle idealan poklon za žene.
Dakle, prvo bočice.



Zaista ne znam šta se dešava, nešto sam poremetila, sve fotografije mi stoje naopačke, ovu sam sada namerno okretala na računaru, da bi ovde bila dobra.
Help!
Idemo dalje.

Nedavno sam upoznala neverovatno divnu ženu. Pokazala je veliku volju i želju da pomogne. Šta reći...u četvrtak je moj muž bio na nekom, ko zna kom po redu razgovoru za posao. Nikada se nije dogodilo da i nama bliskiji ljudi požele nešto lepo, a eto, ona se setila i poslala e-mail. Samo taj gest vredi jako puno. Takvih ljudi je veoma malo, gotovo da ih nema, zato je moja zahvalnost ogromna.
Ona je poželela dekupaž kutiju za svoju kumicu.
I naravno, uradila sam, Radila sam sa toliko pažnje i ljubavi kako odavno nisam.


Zahvaljujući Ivaninom tutorijalu, uradila sam ramić za fotografiju. Hvala Ivani, mada znam da nije ni približno tako dobar kao što ona radi.
Kad bih umela da radim tako pedantno i posvećeno kao Ivana...eh :) Ivana je moj uzor! Mada, da se ne ljute ni druge devojke, sve su savršene.
Kad sam kod toga, evo, naslov mog posta: svaštarenje. Ne možemo biti dovoljno dobri u svim tehnikama, posebno zaposlene žene. U jednoj se treba usavršiti.
No, ja i dalje svaštarim, malo iz ljubavi, malo u uzaludnoj nadi.



Jedna mala čestitka u istom stilu sa kutijicom, i kutijice sa šnalicama za ćerke moje nove prijateljice.


Zamislite da je okrenuta u levo :) Ovo mi se događa od kada fotografišem telefonom. A mislim da će popravka fotoaparata biti skupa, da je isplativije kupiti novi, a ja ne mogu ni jedno ni drugo.














Radila sam još po nešto, ali nisam slikala da prikažem. Od naše Raki, dobila sam na poklon, iako sam htela da platim, prekrasne futrole za mobilne telefone za celu porodicu. To sam poželela povodom rođendana mog muža, koji je danas. Ona nije želela novac, već teksas narukvicu. To sam radila, nisam slikala. Toliko divnih stvari nam se događa u ovom kreativnom svetu, da nije moguće uvek sve zabeležiti. 
Obojila sam jednu kožnu tašnu da na njoj radim dekupaž. Sad mi se nikako ne da nastavim sledeću fazu...možda sam upropastila još uvek dobru tašnu. Videćemo šta će na kraju biti.

Prošle subote sam bila na promociji romana "Zrenje" koji je napisao naš blogerski drug Dejan-Oblogovani. Prijatno veče u prijatnom društvu, o tome sam pisala na onom drugom blogu, klik na sličicu devojčice pod mesecom :)
Na žalost, neću moći da idem na sajam knjiga. Već nekoliko godina ne idem. Nas dvoje da platimo ulaznice, to je već jedna knjiga. A kako otići na sajam, a da se ništa ne kupi? Zato me ni ove godine tamo neće biti. Srećom tu je biblioteka i naš drugar Deki, možemo uzeti koliko god želimo knjiga i vratiti kad stignemo, divan čovek, kod njega je sve moguće.
A biće na sajmu potpisivanje knjige naše blogerske drugarice Negoslave. Čitam njenu knjigu na zaplanjskom dijalektu, čitam i plačem. Mnogo je težak život, a u narodu mnogo mudrosti, koje je Negoslava tako divno pretočila u priče, kazivanja junaka. Ako budete na sajmu, svratite na štand Stilos atr.
Na kraju, bez obzira na sve, mnogo sam "bolna, prebolna". Stislo sa svih strana, pa ne pušta. No, imam vas, bar neki od vas koji ovo čitaju, pravi su prijatelji.

Toliko za večeras, pa malo li je?
Prijatno veče i još olji sutrašnji dan odmora.