16.01.2015.

Kuća u dalekom gradu

Ne znam da li sam vam to pisala... moj tata, neka mu je večni pomen, imao je neke svoje mudrolije. Jedna od njih koju pamtim je: gradi kuću u svakom gradu!
Lepo je svuda imati prijatelje i negovati ta prijateljstva. Od kada imamo internet, širenje prijateljstava je olakšano, ali nam tempo života, brojne obaveze, praćene lošom materijalnom situacijom, otežavaju druženje uživo.
Zahvaljujući netu, upoznala sam virtuelno, a zatim i lično divne prijatelje. Ne bih sada nikog izdvajala, svi su mi na neki način dragi. Dolazilo je i do nekih nesporazuma, koje sam zaboravila.
U jednom dalekom gradu, baš, baš dalekom, meni poznatom iz mog ranijeg posla, zbog velikog graničnog prelaza koji se nalazi u blizini, živi moja draga mlada prijateljica. Ona pravi divne stvari, ima svoj poseban stil, koristi zanimljive materijale u mestu gde se do materijala teže dolazi, pa su zbog toga radovi lepši i vredniji.
Predstavljam vam mnogima ovde poznatu Ondijanu.
Ako do sada niste bili na njenom blogu, pozivam vas da svratite i uživate u prelepim radovima i pejzažima iz njenog kraja.

Danas sam po povratku s posla zatekla na stolu ovu sliku:


Moje ćerke su, po slobodi, raspakovale paket i sve ovako složile da mi prvi pogled po ulasku u stan, pada na ovu lepotu. Čak su u jedan ram stavile svoju zajedničku fotografiju iz vremena kad su bile male, fotografisanu na Kalemegdanu. 
Ramovi su savršeni, veliki, prebogati u detaljima, a ipak skladni, tako da je očito da su rađeni sa puno ljubavi i truda. Kao i svaki ručni rad, uživo su mnogo, mnogo lepši nego na fotografijama.







Privesci urađeni quilling tehnikom, upakovani u slatku kesicu, Ana baš voli da ih radi i da ih nosi, a ove će sa zadovoljstvom nositi moje ćerke.


Na kraju, ali ne i manje važno, postala je tradicija da uvek kada se među kreativkama razmenjuju pokloni, poklon mora biti obogaćen salvetama. Tako sam i ja dobila dosta lepih salveta koje nisam imala, pa moja zbirka raste.


Danas mi je Ana ulepšala dan. 
U svakom danu ću tražiti neku lepotu, da brige u mojim mislima ne preovladaju. Uvek postoji razlog i povod za malo radosti.
Nadam se i verujem da će nam se putevi spojiti i da ćemo se Ana i ja lično upoznati i lepo družiti.
Verujem da će se naši gradovi približiti i da će Ana biti moj gost jednog dana. U međuvremenu, negujemo prijateljstvo preko interneta.

Hvala svima na čitanju. Zdravi i veseli bili, vibrirajte radošću.

08.01.2015.

Ponovo dekupaž

Ne volim da radim dekupaž preko zime. Tada trpezariju i dnevnu sobu našeg stana pretvorim u radionicu, a to nije baš zgodno i traje danima.
No, ove zime mi se tako "zalomilo" da sam radila puno dekupaža.
Obraduje me porudžbina.
Onda pomislim, kad već pravim nered, zašto ne bih uradila paralelno još nešto...i tako, čini mi se da sam za kratko vreme uradila baš puno radova.
Neke još uvek nisam fotografisala.

Ovaj stalak za olovke, ideja sa Pinteresta, radila sam sa velikom ljubavlju i zadovoljstvom. Porućila je moja prijateljica koja izuzetno dobro zna da ceni ručni rad.
Nadam se da će biti zadovoljna, kao što sam i ja uživala radeći. Spolja dekupaž, iznutra postavljeno platnom.




Za istu prijateljicu uradila sam i mali rokovnik. Nije mnogo mali, veličina sveske, taman za tašnu, ali dovoljno veliki da se zaista nešto može napisati i da traje malo duže. Unutra se sveska može zameniti kad se ispiše.



Kad sam već radila jedan, zašto ne bih i dva :D
Ovaj drugi nema vlasnika, ali se nadam da će imati.

I dok sam ovo radila, ćerka je počela da donosi svoje neke stare korice od rokovnika, fascikle od kože, bojila je sa mnom, tako da smo još toga radili, ali to nismo slikali, pa će birti objavljeno sledeći put.

Toliko za ovaj put. 
Sve najbolje vam želim :)

02.01.2015.

Srećna Nova godina

Danas je drugi dan ove 2015. godine.
Želim da nam svima bude srećna, da bude bolja nego prethodne, i da se i dalje družimo na blogovima i društvenim mrežama.


Želim i verujem da će tako biti, da se i u mom životu stvari poprave na bolje.
Zahvaljujem svima koji su mi uputili čestitku. Trudila sam se da uzvratim, ali ako nekom nisam stigla ili sam previdela, molim oproštaj i obećavam: Volećemo se i ove godine :)
U prethodnoj godini puno sam naučila. Učimo od ljudi, od životnih okolnosti, učimo najviše kroz svoja iskustva i doživljaj stvari.
Na žalost, bilo je teško, pa je najmanje teško što su me tri prijateljice iz virtuelnog sveta napustile, dve to nisu ni bile, a za jednu žalim. No, neću da se izvinjavam i da molim, uvideće ona i sama.
Zato sam stekla puno novih poznanstava i naučila, posle puno godina na netu, da nije isto kao u svakodnevnom životu, da do nesporazuma lako dolazi, a teško se ispravljaju.
Toliko o tome, Možda jednom napišem post, mada bih najviše volela da zaboravim, ali bih volela da iztresem to iz sebe. Pa, ako ne zaboravim podeliću sa vama, da se drugima ne dogodi da dožive slične stvari od istih ili drugih ljudi.

* * * * * * * * * * * * * * * * *
Godina mi je počela vrlo lepo.
Nema ničeg lepšeg nego što je učešće u humanitarnoj manifestaciji Ulica otvorenog srca, ništa lepše od druženja sa decom i cupkanja uz dečje pesmice, posmatranja dečjih igara i zabave. Ne mari što bio veliki minus, ne mari što su se na nogama prsti zaledili do bola.
Uživali smo, vreme je, ipak, brzo prošlo.

Oduševila su me deca. Odmah do štanda  gde sam bila   za stolom su sedele dve devojke koje su ocrtavale dečici lica. Bilo je zadivljujuće strpljenje i mir svakog deteta dok su devojke radile, a takođe i strpljenje onih koji su čekali svoj red.



Deca su se zabaljala ut Peđolina, i dve predstave, a bilo je još zabave za njih.




Znate da ja radim svašta nešto. Nisam radila isključivo za prodaju, pa nisam ni imala desetine jednakih reprokutija ili drugih repro materijala, urađenih različitim salvetama. Zato je moj štand bio raznovrstan, svi radovi su bili različiti, a najviše je bilo recikliranih.
Kako sam se spremila, tako sam i prošla.
Retki su bili ljudi koji su prilazili, a kad im se obratimo, većina je odmah bežala. Vidi se da, osim toga što se ručni radovi mnogo ne cene, ljudi i nemaju para. Tako sam, s obzirom na to da ne učestvijem na prodajnim izložbama i radove ne mogu ostaviti za sledeću izložbu, a u želji da oni koji žele moj rad isti i dobiju, cene spustila maksimalno, a bilo je poklanjanja.
Nisam pokrila ni učešće koje sam platila, ali to me ne brine, radujem se jer je prihod otišao u humanitarne svrhe.

Evo kako je šaroliko izgledao moj skromni štandić.




Imala sam jako puno bookmarkera, po kojima sam jedinstvena. Puno ih je bilo zato što sam imala poručenih 40, pa sam radila nove i bolje, iako sam imala dovoljno, ali je dama koja je poručila, očito odustala, jer nije poslala adresu na koju da joj pošaljem, kako smo se dogovorile. Neverovatno je da se, i pored niske cene, prodalo samo dva komada.

Zabavne su bile reakcije na  jedno ogledalo za prodaju, sećate se verovatno tog ogledala.


Svako ko je prošao, iskoristio je priliku da se ogleda, pa kad uoči da mi to vidimo, brzo pobegne :D
Onda je moja mlađa ćerka napisala: Svi se u meni ogledaju, ali niko neće da me kupi! Tek tada je bilo zabavno, ljudi zastanu da se ogledaju, pa uoče poruku i još brže se sklone. Ne razumeju šalu :) Verovatno je svako iscrpljen svakodnevnim brigama i borbom za preživljavanje. Ogledalo je, sa većinom radova vraćeno kući.

U svakom slučaju, verujem da sam uradila nešto dobro, zajedno sa svojim ćerkama. Niske cene radova bile su, ne potcenjivanje mog rada, već na protiv, pružanje mogućnosti onima koji cene da kupe, jer se videlo da su zaista zainteresovani ljudi koji nemaju novca. Ja znam kako je kad si bez novca.

Žao mi samo što zbog hladnoće i drugih okolnosti, nisam stigla da se upoznam sa ostalim kreativkama.
Verujem i dalje u ljudsku dobrotu, verujem da osmeh čini čuda i verujem da će ova godina biti bolja, uprkos lošim najavama, ta nada i vera me drži u životu. To, a i ljubav prema bližnjem i svima vama koji ovo čitate.
Srećna Nova godina.

24.12.2014.

Delo na videlo

Pozdrav dragim ljudima iza ekrana koji me prate :)
Mnogo mi to znači. Radujem se svakom komentaru, i zahvaljujem od srca.
Nisam pojedinačno odgovarala na komentare, ne zamerite. Mislim da, kad već nemam nešto konkretno da odgovorim, nema potreba da svakom pojedinačno napišem hvala.
Zato ovde pišem: HVALA!
Evo da pokažem šta sam još dekupažirala. Nema se novca za kutijice, poslužavnike i ostale lepe stvarčice koje vredno rade proizvođači repra, ali zato prazne staklene ambalaže ima :)

Pored one boce iz prethodnog posta, uradila sam još neke. Nisam bila raspoložena za neko posebno kićenje, sve mi je jednostavno. 













Razmišljajući kako su ljudi u besparici, o željama da nekog obradujemo sitnicom, setila sam se da je ogledalce za tašnu lep poklon. Jedno će već sutra biti poklonjeno saradnici s posla za rođendan.




Mnogo mi je žao što više nemam ovih papirnih maramica sa buba-maricama. Paketić mi je davno poklonila jedna draga žena prilikom slučajnog susreta, ne viđamo se, ali je ja ne zaboravljam :)

Uradila sam i dve futrole za naočare, mada kod moje sestre u optičarskoj radnji mesecima čame ove četiri. Ljudi se istroše za naočare, kupuju često skuplje modele, pa nemaju za futrolu. A to je zaista lep poklon, samo, s druge strane, niko ne ide po poklone u optičarsku radnju.

Ove su kod moje sestre, možda nekog zanima.


Od novih pokazaću vam samo jednu, a drugu ćete videti kad uradim kutiju sa istim motivom, da bude u kompletu.
Zar ja nisam prošli put napisala da je gotovo sa dekupažom za ovu godinu :D
E, nije!
Meni se baš dopala ova salveta za futrolu. kad biram salvetu, malo razmišljam i o tome da boje budu takve da se ne vidi kad se malo zaprlja u ženskim tašnicama.




Molim vas da se vratite na početak, jer sam toliko radova natrpala odjednom, možda neki niste dobro videli :D

Za kraj najvažnije: Mojim dragim kreativnim prijateljicama i njihovima porodicama, koji večeras slave Badnje veče, a sutra Božić, želim srećan praznik, zdravlje i radost u svakom danu.
Same napišite listu :)



Prijatno veče želim svima, a još lepši sutrašnji dan i sve dane iza njega.





21.12.2014.

Ipak dekupaž

Stalno planiram da radim nešto drugo, ali mi se nekako nametne dekupaž.
Kad sam već za dve kutije koje sam pokazala u prethodnim postovima, napravila nered, iznela boje, četkice, rasturila salvete, onda sam krenula redom i dekupažirala sve što sam imala.
Šalim se, ne baš sve, ali dosta toga.

Uz to sam radila još bookmarkera, jer imam jednu porudžbinu, koja doduše visi u vazduhu, nije potvrđena, ali sam želela da imam veći izbor, iako sam ih imala dosta. Dakle, radilo se baš udarnički, posebno kad se ima u vidu da sam veći deo dana na poslu, a vikend proleti.
Srećom, moja porodica mi u svemu pomaže, dok ovo radim, oni preuzimaju poslove u kući, a muž je vitez od laka :), da ne napišem lakirer, obožava da lakira.

Ne nadajte se da ću vam sve pokazati u ovom postu.
Jer, ne nameravam da skoro radim bilo šta, a blog treba da živi, zar ne?

Svi radovi su klasika, ništa specijlano, osnovni dekupaž.

Dakle, večeras prvo malo tegli.

Jedna od pola litra-mala. Nisam je lepo fotografisala, ne vide se motivi na poklopcu, ali verujte na reč, ima ih :)



Jedna malo veća tegla, one od 800 grama. Ajvar smo pojeli, to je bilo pre sezone, posle sam skuvala, pa smo i to pojeli :)


Tri male tegle, ili teglice, urađene su jednako, da bi bile komplet, ali i svaka pojedinačno može biti ukras nekog doma.



Na kraju, boca. Zanimljivo je raditi boce, a ja ne volim baš da ih puno kitim, Više volim jednostavno. Ova ima samo krakel gore i dole, ispod motiva. Štedi se, pa je krakel urađen drvofiksom. Ipak, za lepljenje salveta koristim originalan lepak. Lak-helios.






U naredne dve sedmice me čekaju vanredne obaveze na poslu, pa ću kući dolaziti kasnije nego obično i prilično umorna, tako da do praznika verovatno neću ništa raditi. Posle, videćemo...
Prijatno veče svima :)