31.01.2016.

Sanjarije

Nije da vas se setim samo kad treba da podelim nešto važno.
Stvar je prosta, previše posla imam, dođem kući pa nastavim da radim. To je možda dobro, jer tako samo o poslu i mislim, zaboravljam malo druge brige, a i nije, jer je veoma stresno i baš, baš sam umorna. Tako umorna mnogo brljavim, praštajte.
To mnogo posla, ne znači i više para, na mom poslu su svima iste plate, bez obzira na učinak, bez obzira na broj rešenih predmeta i način rešavanja. Zato gledam da rešavam onako kako je ljudima najpovoljnije, u okvirima zakona, da posao sačuvam. Mora se, hranim četvoro usta, ( i Lenon je uključen) od onoga što ostane kad skinu ratu kredita, a ostane minimalac. Zahvalna sam, mnogima ni to, ja bar mogu da platim i režijske troškove. Pa malo dugujem, malo plaćam kamatu na minus, idu dani. I nije mi gore nego većini, prestala sam da brinem zbog minusa kad sam shvatila da ga svi pošteni i normalni koriste.
Taman posla da se žalim, samo iznosim činjenice, ne znam ni kako sam došla do ovoga, ali neću da brišem. Da, počela sam da opravdam što me ovde dugo nema, pišem otvoreno i iskreno, kako mi misli naviru.
Iskrenost ljudima često zasmeta, iskren često nije dobro shvaćen, iako, sa druge strane, svi hvale iskrenost.
Loše sam počela, ovo nisu sanjarije.
Pa dobro, šta su moje sanjarije? Poslednji stav će biti najvažniji.
12669464_181379818892902_1910597349403667143_n
                             12643003_181734002190817_411355182236915631_n

Sanjam da se tako, uključe svi koji mare za mene, i još neki drugi ljudi, koji mare i stalo im je do ostalih napaćenih, pa da na jednom mestu bude bar pet hiljada ljudi.
Pa da tih pet hiljada ljudi dovedu još po dvoje. Da pobedimo debele, pokvarene bankare.
Da Srbija ne bude crna rupa na karti Evrope po nerešenom pitanju stambenih kredita u švajcarcima, a ni ovima u evrima nije mnogo bolje, pa da se pridruže.
Da se taj problem reši, da odahnem malo. Jer, kad bi ugovor bio poništen, meni bi banka vratila lepu sumicu, tako kaže veštak, a ja za taksu na tužbu nemam. Ne mora, plaćaću ja onoliko rata koliko sam ugovorila, ne tražim da mi iko plaća, ali da budu realne, uzela sam kredit za pola stana, otplatila više od pola rata i dugujem više nego što sam uzela. Rast CHF u situaciji kad se banke nisu zaduživale u CHF, već su mi dale dinare iz depozita, a to znači, dale su mi vaše pare koje, ko vam kriv, niste odmah potrošili, ne sme biti izvor zarade za banku. A banke zarađuju, i to ekstra, iznose novac iz zemlje dok se narod pati i neće toga da se odreknu, ne pristaju da im vratimo što smo dužni, već traže da vraćamo trostruko više, jer mi smo krivi, potpisali smo ugovor, dali smo im poverenje i mogućnost da nas prevare, ubede, iskoriste veliku želju da rešimo krov nad glavom. Nisu banke krive što im upala kašika u med i CHF skočio trostruko.
Nisu krive što rate prelaze visinu ukupnih primanja u mnogo porodica koje su kupile skroman stančić od 40-50 kvadrata, da im gazda ne visi nad glavom, pa sad ostaju i bez para i bez stana. Nisu banke krive što većina građana smatra, nemam kredit baš me briga, neću da me to dotiče, neću da brinem tuđe brige. Ili, još gore, veruju bankarima i njihovim poslušnicima, pa još osuđuju nas, ti neki koji se nisu zadužili jer su imali rešeno stambeno pitanje, a među njima retki izuzeci likuju što su bili pametni pa ostali podstanari. I veruju njima da mi tražimo da nam bužet plati kredite. Mi tražimo da se banke odreknu ekstra zarade, da ne zelenaše, samo to da im vlast naredi. Vidite kako je to rešeno u Mađarskoj ili na Islandu.
Moje sanjarije su da odem da vidim majku kojoj je 81., a da ne mislim kako tu rupu-trošak zapušiti.
Da odem na Frušku Goru koju gledam kroz prozor, posetim manastire i zahvalim Bogu na milosti.
Da ne gledam paniku na licima mojih najmilijih kad me zaboli glava ili uzdahnem, jer znaju, ako mi se nešto desi, ostaju na ulici, ma koliko se trudili da stvore nešto.
Najvažnije, da ne glumim više dobro raspoloženje i na netu i u RL, jer, eto, nije IN biti neraspoložen, žaliti se zbog briga, takvi su uglavnom prezreni ili ignorisani, čak iako svakodnevno dele svoje rame drugima za plakanje. Da ne budem više ogorčena, ljuta, očajna, u sukobu sa ljudima koje volim i koji mi ništa nisu krivi, osim što ignorišu moje vapaje. Razumem ih, svako beži od nevolje, od drveta koje pada. Šta će bilo kome moja muka, kad ima svoje vlastite. A opet, dobro je kad možemo da saosećamo sa ljudima, ako to ne možemo i od toga bežimo, koliko ljudskog ima u nama?
Zahvaljujem od sveg srca, i svom dušom svojom, svima vama koji ste pročitali ovaj post, svima koji ste mi pružali podršku i delili, lajkovali, komentarisali.
Hvala puno, osim zahvalnosti i ljubavi, ja nemam ništa više da vam dam.
Volim vas puno, svi vi koji ovo čitate imate veliko srce.Praštajte ako sam vas povredila, nisam želela.







03.01.2016.

Providni izgovori

Da, znam, baš dugo, dugo me nije bilo!
Nisam bila aktivna ni na drugom blogu.Samo jedan post za dva meseca, slično kao i ovde.
No, ja ne jurim čitanost, broj komentara, broj poseta, ne setim se ni da pogledam statistike.
Raduje me što znam da će samo oni pravi pročitati moj post i zahvalna sam na tome.
A da se od početka novembra ne vozim mnogo duže do posla , ne bi me bilo ni na društvenim mrežama.
Nije opravdanje za dugo nejavljanje, ali...zaista sam imala jako puno obaveza, posebno decembar.
Kad se dodaju novogodišnje gužve i putovanje po zagušenom gradu s posla koje traje po tri sata, pa ono što me na poslu ne sredi, patosira me u prevozu, ma šta da vam pišem, razumećete.
Znam, mnogi su bez posla, zahvalna sam što imam posao.
Znam, mnogi su bez stana, zahvalna sam što mi je toplo, ikako to plaćam trostruko više..o da, i te obaveze i dužnost boriti se za pravdu su mi oduzele puno vremena, ali ne žalim i nastaviću.
Znam, mnogo je ljudi usamljeno bez ljubavi, zato sam zahvalna za divnu porodicu i svog blesavog psa.
Znam, ima bolesnih, zahvalna sam za zdravlje svojih najmijih, a svima prvo želim dobro zdravlje.

Prijatelji moji dragi, neka vam je srećna Nova 2016. godina!
Iz ove što tek minu, da pamtite samo lepe stvari. Sigurna sam da ih je bilo.
Nekad nam srca nisu dovoljno otvorena, pa ne osetimo, ne vidimo, ali radosti uvek ima za one koji umeju da se raduju.
Moja nadanja i očekivanja nisu velika.
Neka bude ovako isto i samo da pobedimo banke.  Zahvalna sam do neba za sve što imam, jer imam više nego što nemam.

Dugo nisam radila ništa kreativno.
Ne bih ni ovo da me nije molila moja draga rođaka, hvala joj na tome, malo mi je razbila monotonu svakodnevicu.





Nije baš nešto za hvaljenje, jer, pogledam ja kad stignem koliko se usavršava dekupaž novim tehnikama i ukrasima. No, rađeno je s pažnjom i ljubavlju, a i to se računa, zar ne.

Odlazim, moj Lenon čeka da šetamo po snegu.
Živi mi bili!




20.11.2015.

Jesen ili proleće

Nismo očekivali ovako tople sunčane dane u novembru.
Zato posebno uživamo u njima.
Malo sreću kvari to što su dani kraći, brzo padne mrak. Zato uživam u pogledu sa terase, koja gleda na zapad, nagledala sam se prelepih zalazaka sunca,  kao omađijana sedim i gledam, dok se sunce sasvim ne smiri i nebo prekrije tama i po neka zvezda.
Dok šetam s Lenonom, vidim uz hrizanteme i neke prolećne vrste koje su procvetale kad im nije vreme. Dok nam ispod nogu šuška opalo lišće, u dvorištima se ruže ne predaju, još uvek ima pupoljaka i lepih cvetova.

Doći će nam hladni, kišni dani vrlo brzo.
U velikim gradovima je malo uživanja u čarima zime, ako bude snega biće beo samo dok pada, a posle par sati biće prljav. To nam je sastavni deo života.

Nisam radila ništa novo u poslednje vreme. Samo pravim planove, pa me i to zamori.

Možda je to zbog vremena, možda sam se ulenjila, ali se nadam da će proći.

U ovom postu, delim sa vama fotografiju jednog sasvim jednostavnog rada, tutorijal sa neta, rađenog pre neku godinu. I vaznica je moj rad, to je bar prosto.
Ove godine, opalo lišće se tako brzo sušilo da se nije moglo savijati niti nešto napraviti, pretvaralo se u prah. Na proleće će iz tog praha nići novi život.


Ovo nije jedini buket ruža koji sam pravila, bilo je bogatijih, sa sitnim jesenjim plodovima ukrasnih biljaka i samim tim, u više boja. No, nema fotografije, izgubila se negde :(

Delim sa vama i jednu pesmu, čija mi je poruka baš legla u ovim toplim i sunčanim danima.

                                                                       Kad sunce sija
mi plačemo kao ludi,
jer će uvek posle jednog sunca
biti nama jedna strašna kiša.

Kad kiša pada
mi pevamo kao ludi,
jer će uvek posle jedne kiše
biti nama jedno lepo sunce.

Posle dobrog uvek dođe loše,
jer nikad nam ništa bolje
nije bilo iza najboljeg.

Posle lošeg mora doći dobro,
jer nikad nam ništa gore
nije bilo iza najgoreg.

Mika Antić, iz zbirke Garavi sokak


08.11.2015.

Svega po malo

Ima me svuda, a to je kao da me nigde nema. Teško je da se svim srcem posvetim nečemu, jer pratim svašta na ovom internet nebu.
Ipak, izdvajam neke stvari.
Među njima su sve vesti i objave u vezi sa stambenim kreditima u švajcarcima. Zgrrr, neću o tome.
Drugo je grupa Blogeri na Fejsu. Ima me i na više zanimljivih grupa o dekupažu, ima me i na Google + i na Tweeteru. Poneka zavirim i na LinkedIn.
Svuda po malo, dovoljno da pratim, nedovoljno da postanem dosadna :-D.
Nekada sam ovde objavljivala najmanje jedan post nedeljno.
Sada, kao da nemam o čemu, manje se radi, a primećujem da i ostale blogerke manje objavljuju.
Nekih nema, a nedostaju, baš nedostaju.
Za danas, odlučila sam da odjednom postavim fotografije svojih radova. Sve ovo je već objavljeno na fejsu, pa nekima od vas nije nepoznato.

Sve sam radila istovremeno kad i rođendanski poklon iz prethodnog posta, bilo je nereda po stanu petnaestak dana.

Teglice! Uvek mi je zabavno da ih radim, posvećujem im puno vremena i pažnje, ali ih uvek radim usput, dok radim neke druge stvari. Neretko, kupim nešto više zbog tegle nego zbog onog što je u tegli.
Uživo su zaista slatke.






Tu je i jedna boca. Ako je napunite pićem iz domaće kuhinje, biće savršen poklon za svaku priliku.



Na kraju, kutije za nakit ili neke sitnice, nije mi važno šta biste vi držali u ovim kutijama. Dimenzije su iste, 16x16x9 cm. Ni velike, ni male, baš volim ovaj model kutijica.










Nadam se da vam se dopalo.
Prijatan dan želim.
Uživajte u sitnicama, uvek se može naći neko zrno lepote.










26.10.2015.

Princeza je odrasla

Naša lepotica, visoka, tanka, dugokosa...
Kao da je juče bilo kad se rodila, a u subotu je postala punoletna.
Nisam joj takva ujna kao što je meni bila moja u danima sazrevanja, a i danas, pa reših da to popravim. Poklon je planiran dva meseca ranije, a radila sam danima, sve po malo, da se ne prevarim, pa požurim i nešto pogrešim.
Tako je nastao ovaj komletić, pravi devojački.
Njoj se dopalo.
Pa krajnje je vreme da pokažem šta sam to radila u tajnosti.











U kutiju sam stavila minđušice od poludragog kamena, naravno, poklonu pripada i čestitka urađena quilling tehnikom, koju sam, gle čuda, zaboravila da fotografišem.
Dobro raspoloženje, puno smeha i roeđndan za pamćenje je proslavljen.
Život ide dalje, našu princezu čekaju možda najteži izazovi. Neka bude ono što jeste, kao što poruka kaže, savršena je baš takva.
Verujemo u nju, jer je volimo.
Vama koji ovo čitate želim sve najbolje :)