Kakve su ti misli....

takav ti je život-Otac Tadej

Sve u univerzumu se svodi na ovu jednostavnu istinu.
Čini mi se da sam to oduvek znala, i oduvek osećala. Još u školi, kad je uvek na odmorima oko moje drugarice koja je bila puna duha i umeća da napravi čaroliju, pričajući o našoj svakodnevici zabavno i smešno, uvek bila okupljena najveća grupa.
Svet voli vedre optimistične ljude, niko ne voli mrgude i one koji se stalno žale.

Stidim se, jedno vreme sam bila takva, i ponekad sam opet takva, kad me slabost savlada.

Na samom početku ove godine, pred mene je univerzum postavio velike izazove, Bog velika iskušenja, može to zajedno, u mojoj duši i umu, univerzum i Bog su zajedno.
Neću to nazvati problemima, mada bi 99 posto ljudi reklo da su to ozbiljni problemi, ali ja ću biti u onih 1 posto, koji veruju da će sve biti onako kako žele i koji oblikuju svoju sudbinu.

Jer, ja godinama, dugo, dugo već čitam literaturu iz popularne psihologije, ili psihologije uspeha, i sve shvatam ozbiljno, ali ništa ne isteram do kraja. Nikad nije kasno, pa sam se vratila novoj nauci, u koju nisam potpuno verovala, ali sada verujem zahvaljujući divnim prijateljima.

I verujem u Boga, molim se stalno.
Ovo što mi se događa na početku ove godine, sigurno će radikalno promeniti moj život, izazovi su ozbiljni, ali mi je univerzum poslao i nove prijatelje, novu nadu i nova saznanja kako da savladam iskušenja.

Nema više straha, nema više nezadovoljstva, nema više žalopojki, nema više preteranog rada i umora, nema više nema...

Samo optimizam, vedrina, verovanje u dobre stvari, i konačno ljubav prema sebi. I ništa nije slučajno, to sam počela sada da shvatim, jer baš kad sam nameravala da uzmem telefon u ruke i pozovem onu moju drugaricu iz ove priče, telefon je zazvonio, ona je zvala mene.

Ja znam da imam sve što poželim.
Znam da imam i puno novih radova, samo nisu još materijalizovani da bih vam pokazala fotografije, oni su u mom umu.
Zato sam zahvalna za sve što imam, za divnu porodicu, prijatelje, cveće i ptice, sunce i kišu, muziku, smeh...

Umesto novih radova, za vas imam jednu lepu pesmu (žao mi je, ne umem da postavim video sa youtube, no naučiću).
I sličicu.

Prve visibabe ove godine.
Oduševila sam se kad sam ih videla, one su dokaz da je život beskonačan.
Otvorila sam prozor svog kabineta, koji gleda na jedno ružno dvorište, u kome se često igraju dve slatke devojčice i iz koga se čuje neka lepa muzika, i ugledala u polusuvoj travi prve visibabe, i gledala sam ih dugo, dugo...prelepe su, zar ne. One, tako male i bele, sakrile su jedno veliko ružno dvorište.
Tako treba i u našem životu, da primamo u naša srca samo lepe stvari i da dopustimo sebi da u njima uživamo.

LJubim vas sve.