06.02.2012.

PRIČA

Podeliću sa vama tekst koji sam napisala za svoj novi blog. Možda vas zainteresuje da odete i pročitate ga tamo.

Sanjarenja nam je predložila da napišemo priču, na osnovu fotografija na svom blogu.
Čovek je sam,prati ga samo sopstvena senka. Senka brige, tuge, razočarenja i po nekad, nade. Većina nas sama u svojim brigama i svakodnevici. Nema iskrenog i pravog prijateljstva. Ima nekada praznih reči, koje se izgovaraju kurtoazno i prazno, ne dopiru do srca, jer dolaze iz praznog srca. To sam osetila na svojoj koži.
Napisah negde, nečiju mudrost, prijatelje sreća stvara, a nesreća proverava.
Moji prijatelji su pali na tom ispitu. Prave, istinske pomoći i podrške niotkuda, ni telefonom da se jave.
Mi to nismo zaslužili, u nevolji smo imali bar lepu reč, smišljali načine da pomognemo i pomagali koliko smo mogli. Bar nismo dozvolili da se naši prijatelji osećaju napušteno u svojoj nevolji.
Uvek smo imali teškoća. Sve smo nekako prevazilazili. No, kada je bolest zakucala na vrata, lagano smo napuštani. I dalje smo pokušavali, da održimo normalne i uobičajene odnose, da živimo svakodnevni život. I dalje smo inicirali susrete sa svojim prijateljima, i dalje smo ih pozivali da čujemo kako su, i dalje smo brinuli njihove brige, pružali pomoć i delili podršku i savete, važno je da nisu bili sami. Sa njihove strane nije bilo tako.
Moja mama nekada kaže: “Zvala bih, ali se plašim, ne znam šta ću čuti, ne znam šta da kažem!”
Objasnila sam joj svoj stav, da njoj nikako ne može biti teže nego toj osobi koja ima problem, da ta osoba sigurno razmišlja da su je svi napustili i silno čezne za nekim telefonskim pozivom. Zar je važno što ćemo čuti tužne stvari, zbog toga i postoje prijatelji, zar je važno šta ćemo reći.
Ne, nije, važno je da budemo tu.
Kada je uz bolest došla i nemaštinja, tada su već izbegavali i naše pozive, osetite u tonu, u glasu, da im nije drago što ste pozvali. Da li su se plašili da ćemo tražiti zajam? Naši takozvani prijatelji i rođaci uopšte nas ne poznaju. Uzeti zajam, bez izvesnosti da li ćemo i kada ćemo ga mogi vratiti, za nas je jednako ludosti. Takvi smo ljudi.
Želeli smo samo podršku, savet, da se raspitaju kod svojih prijatelja kako bi mogli pomoći, da šire informaciju dalje, jer što više ljudi zna, veća je verovatnoća da će neko biti u situaciji da pomogne. Možda neko baš traži dobrog diplomiranog ekonomistu, stručnog i poštenog, starog kova, a mi to ne znamo, ne znaju ni oni, ali neko zna. Možda neko ima ideju šta bi se moglo privatno raditi u ovo vreme kad je svega previše na tržištu.
Ipak, sete se mene, kad se ne zaustave ispred pešačkog prelaza ili prekorače brzinu, ili nešto treće. Tada ja sve zaboravljam i pomažem koliko mogu i koliko smem.
Radim svoje rukotvorine. Osnovni motiv je uživanje u tome i antistres terapija. No, ja želim da nešto i prodam, da dobijem neku narudžbinu. Nije mi to ni malo prijatno, neće meto baš ni spasiti u ovoj situaciji, ali bi mi dalo nadu i energiju, potvrdilo veru da će biti bolje. Svi moji prijatelji dobili su puno mojih radova na poklon. Nije trebalo oni ni da kupuju. Mogli su da pokažu, da se pohvale, kako se saznalo da postoje moji radovi. Jer, ma koliko pohvala dobijala, i ma koliko one prijale, vrednost mog rada postoji tek kada se neko odluči da za to odvoji novac, jer i umetničko delo i rukotvorina je roba.
Fotografija iz konaka Kneginje LJubice pokazuje neki drugi svet, svet izobilja i raskoši. Malo je ljudi u ono vreme tako živelo, malo ih I danas tako živi, ali ih ima. Tužno je to što su to najčešće ljudi koji nemaju poštenja i moralnih vrednosti, kažem najčešće, jer ima izuzetaka.
Pored svih novih tehnologija i navodnog napretka, u suštini se uopšte ništa nije promenilo.
Pored svega i uprkos svemu, mislim pozitivno. Verujem u svoju snagu, u moć svojih pozitivnih misli, verujem u to da će se dogoditi neko čudo i da će se svet promeniti, da će se moj život promeniti. Verujem da ću videti bar jednu svetsku metropolu, da ću bar jednom leteti avionom, da ću moći da kupim jedne nove cipele u svakoj sezoni, da neću više nositi one od pre deset sezona, krpljene toliko puta.
Verujte sa mnom, sve mi pišite, samo ne to da je moja vera uzaludna, to ne želim da pročitam.
Ne zamerite što je tekst ovako dug. Nisam ni nalik Andiju Roneey.

6 коментара:

  1. Draga moja Neno, što da ti kažem nisi ti usamljeni slučaj, znam jako puno takvih napuštenih ne samo od prijatelja nego i rodbine. Ljudi ne vole slušati druge, već da se sluša njih. Čim netko ima neki ozbiljniji problem napušten je od svih a toliko se svi hvalimo i razmećemo svojom ljudskošću. Teško je danas naći iskrenog, pravog prijatelja. Svi nekud žurimo i usput se negdje i pogubimo pa zaboravimo prave ljudske vrijednosti. Želim ti da ustraješ jer ipak ima negdje netko tko misli na tebe. Evo od sada ću to biti ja. Ako želiš pošalji mi mail.

    ОдговориИзбриши
  2. Draga Neno, sve si rekla,ovo moze biti i moja prica i prica mnogih od nas.Treba biti pozitivan i vjerovati u sebe, bit ce bolje:-))

    ОдговориИзбриши
  3. Draga Nena...na kraju kažeš da ti ne zamjerimo što je dugi tekst...a meni je žao što je tako kratak....
    pročitala sam ga 2 puta a mislim da ću još jednom jer mi je tako iskren,s puno istinitih stvari koje vjerojatno svi preživljavamo (a ne znamo ovako lijepo da iskažemo)...Znam koliko boli promjenjeno ponašanje onih koji su nam puno značili...Samo svi mogu doći u neke loše periode u životu i trebaju samo pomisliti kako bi se oni osječali.
    Karmen ima pravo...ima nas koji će misliti na tebe...i ako treba pomoći od lijepe riječi do bilo što drugo.
    Znam ja da ćeš ti uspjeti...samo glavu gore i vjeruj u sebe i svoje najdraže.
    Želim ti svu sreću ovog svijeta, i tebi i tvojoj obitelji...

    ОдговориИзбриши
  4. Draga Neno, čitajući tvoj tekst, prepoznala sam mnogo stvari koje se ne dešavaju samo tebi. Znam da ovo ne mijenja tvoju situaciju, ali pomaže da se istraje. Ma,ja često znam reći da ne može uvijek padati kiša, doći će sunce, mora. Razočarenja u ljude oko nas nisu rijetka, ali ima još dobrih duša. Mislim da si dobro uradila da sve ovo objaviš, veća je mogućnost da stigne neka konkretna ponuda, mi smo uz tebe, ali većina nas nema ni moć, ni položaj. Želim ti lijepe vijesti ubrzo, nekako si mi postala draga kroz ovo blogovanje.

    ОдговориИзбриши
  5. Sta da ti kaze jedna mala Raki koja je uz to i duplo mladja od tebe,a oseca i prozivljava gotovo iste situacije sa prijateljima,i svima ostalima,moje zivotno iskustvo si procitala... Borimo se,isto kao i tvoja porodica i ti,ne smemo da mislimo kako nade i pomoci nema,svakog novog jutra pomislim da ce bas tamo negde neko da udesi nesto dobro,da i nas pogleda Bog,da i nama svane! Verujem i znam da cemo ,kako Vi,tako i mi,da istrajemo i da ce da nam svane i ostane zdravlje i sreca! Ljube vas Raki,Boza i Ivan
    p.s. Kada sam citala o radovima,prodaji istih,poklanjanju,zadovoljstvu u njihovom stvaranju,mogla sam sebe 100% da preslikam,bas je tako i u mom slucaju...

    ОдговориИзбриши
  6. Hvala svima na divnim rečima razumevanja i podrške.
    Došlo je vreme da se više razumemo mi koji se ne poznajemo u stvarnom životu, nego sa ljudima sa kojima smo odrastali, proveli maldost, život.
    No, ko zna zašto je to dobro.
    Znam, malo sam bila sebična, svaka od vas ima i svoje brige, ne trebaju vam i moje.
    Možemo se samo moliti jedni za druge, da nas Bog pogleda, kako napisa Raki.
    Hvala vam, od srca!

    ОдговориИзбриши

Hvala na vašem komentaru!