26.01.2013.

Princezina moć


Mala princeza je bila usamljena i tužna. Imala je sve blago i bogatstvo, imala je divne haljine, imala je gomile igračaka...
Nije imala s kim sve to da podeli.
Njene dužnosti na dvoru su bile ozbiljne za tako mlado biće. Morala je prisustvovati svim prijemima i svečanim večerama, balovima. To je bilo tako dosadno. Nije uživala u novim haljinama, koje je su sa strepnjom da li će zadovoljiti njenu majku, kraljicu, šile njene lične krojačice, od najbolje svile i brokata, ukrašene brilijatima i biserima. Nije uživala u lepim frizurama koje su joj češljale lične sobarice. Nije uživala u poklonima koje je stalno dobijala od kralja i kraljice i od dvorana, od kraljeva susednih kraljevstava, znala je da time kupuju njenu naklonost.
Gledajući se u ogledalu, videla je prelepo lice, rumene usne, oči bademaste i tople, ali tužne, sa sjajem suze koja nije smela da kapne.
Na svetkovinama je morala da glumi ljubaznost i da se smeši, a njoj je srce pucalo, bila je tako usamljena u tom svetu.
Želela je da ima nekoga s kim bi razgovarala, nekoga s kim bi se igrala svojim igračkama, nekoga s kim bi delila svoje snove i maštanja. Njena majka je govorila samo o dužnostima i o tome šta će veleuvaženi dvorani misliti.
Shvatila je da će joj srce pući ako nešto ne učini. Osećala je da zaslužuje da bude srećna i da ima moć da ispuni svoje snove.
Razmišljala je kako da nađe sebi druga. Gledala je kroz prozor, napolju je bila zima i padao je divan beli sneg, čist kao njena duša, dok je u njenoj sobi prijatno pucketala vatra. I odjednom, u njenoj lepoj glavici rodila se ideja.
Sutradan joj je bilo dozvoljeno da prošeta dvorskim vrtom. Odlutala je u najdublji kutak vrta, tamo gde niko ne zalazi, osim baštovana, ali preko zime oni nisu imali posla. Počela je da skuplja sneg na gomilu. Rukavice su joj se ukvasile i zaledile, ali ona nije obraćala pažnju. Kad su ledene rukavice počele da joj sputavaju pokrete, skinula ih je. Rukama je vajala, prsti su počeli da je bole od hladnoće, ali ona nije stala.
Kad je završila, zadivljeno je pogledala svoje delo. Figura prelepog princa bila je pred njom.
Sledećeg dana, čim se probudila, zahvalila se Svevidećem što sada ima druga. Čim su joj dopustili da izađe u vrt, požurila je do svog princa. Trebalo je dobro uglačati snežnu figuru. Glačala je i glačala, svaki delić njegovog tela, a posebno lica. Usne mu je oblikovala u blagi osmeh, samo njoj namenjen. Počela je da mu priča, i da u svojoj glavici sluša šta joj on govori.
Pred spavanje, zamišljala je šetnju sa svojim princem, držanje za ruke. Slika je bila tako živa. Razmišljala je o tome kako je srećna što sada ima svog princa, drago biće sa kojim će sve deliti.
Sledećeg jutra, prva misao joj je bila zahvalnost što je princ čeka u vrtu. Nestrpljivo je čekala čas kada će otići u vrt da priča s njim. Čula je njegov glas, govorio joj je da je lepa i ljupka, brinuo je da se ne prehladi. Nije marila, bilo joj je divno s njim.
Jutarnja zahvalnost i večernje sanjarenje o zajedničkim razgovorima i šetnjama postala su njen svakodnevni ritual. Verovala je da će je princ večno čekati na istom mestu, sa osmehom. Nadala se da će jednom moći da zaista šetaju vrtom, verovala je u to. Ponavljala je stalno: „ Srećna sam sa tobom, moj prinče!“
Dok su se nizali prijemi i balovi, ona je sve vreme sanjarila o princu. Nije više bila tužna, nije bilo veštačkog osmeha na njenom licu, sada je imala osmeh sreće, u očima joj je se iskirila radost.
Jedne noći, probudio ju je čudan zvuk. Požurila je ka prozoru, sa krova je kapala voda, napolju je otoplilo, sneg se topio lagano, zimi se bližio kraj. Nije brinula, osećala je da će je i sutradan princ čekati na starom mestu.
Tako je i bilo, bio je tu. Videla je da se malo smanjio, videla je da mu je lice i telo mokro, kapljice vode su se slivale niz njegovo lice. Ipak, nije brinula, njen princ je još tu, njegov osmeh je bio samo za nju, i živeće u njenim snovima. Iste večeri, živo je videla sebe u šetnji sa princem, držali su se za ruke i smejali zajedno zvonkim, radosnim smehom.
Sledećeg jutra, kad je ponovila svoj uobičajeni ritual zahvalnosti, pogledala je kroz prozor, nije više bilo snega. Topli vetrovi su ga sasvim otopili.
Nestrpljivo je požurila u vrt. Na mestu gde je bio njen princ od leda, nije bilo nikoga. Tuga je stisla njeno srce, suze su joj krenule niz rumene obraze.
Onda je čula da je neko doziva. Prema njoj je dolazio mlad i zgodan mladić otprilike njenih godina, možda malo stariji. Poklonio joj se i pozdravio je, najtoplijim i najlepšim osmehom koji je ikada videla.
Pitala je: „Ko si ti?“
„Zar me ne poznaješ?“ odgovorio je. Pružio joj je ruku, ona je prihvatila. Dodir je bio nežan i topao. Poveo ju je u šetnju vrtom. Rekao je “ Ja sam tvoj ledeni princ. Tvoja ljubav i vera, tvoja dobra duša, tvoja moć i velika želja udahnule su mi život. Više nisam leden, sada sam topao i pun ljubavi prema tebi.“
Srećno se nasmejala. Čuda se dešavaju, kad u čuda verujemo, naše misli nam daju moć da ispunimo svoje snove.


8 коментара:

  1. Divna priča.Život kakav je da je,ako slušamo sebe,pružit će nam više nego što mislimo.

    ОдговориИзбриши
  2. Prelepa priča. Treba verovati u čuda, a naročito u moć ljubavi.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. LJubav koju pružamo je najvažnija, ali je jednako važno sebe prihvatiti i voleti, takve kakvi jesmo.
      Hvala draga!

      Избриши
  3. Jako lijepa prića. Da, treba vjerovati, željeti i imati nadu. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Bez nade mnogima od nas život bi bio mnogo težak, gotovo nemoguć.
      Hvala.

      Избриши

Hvala na vašem komentaru!