Svadba

glavna zvezda:)

Mnogo toga se u našoj Srbiji promenilo!
Živi se teško, ali se kuka da je teže nego što stvarno jeste, kao da te žalopojke mogu doneti nešto bolje.
Ne, ne mogu...svi to znamo i nije nam lakše, ali ipak kukamo.
Ipak...
Žilavi smo mnogo, i dalje živimo svoje male živote u kojima neko ume, a neko ne ume da prepozna radost i sreću koja postoji i ne zavisi samo od toga kolko imamo u novčaniku, ustvari najmanje od toga zavisi. Mladi veruju u budućnost, još uvek stvaraju porodice, i prave svadbe.
Malo se običaju menjaju, zetovi ili vojvode, ne nose više velike kao fišek kape, ukrašene slikama iz novina, niti gledaju da nešto ukradu od mlade, pa da to naplate od devera, ne zbog novca, nego zbog šale i veselja. Dever i na današnjim svadbama preko grudi nosi divan vezeni ili čipkom ukrašeni beli peškir. Mlade ne bacaju sito puno žita na krov kuće u koju dolaze, pa ako ostane na krovu, ostaće i mlada u kući, ne zovu više svekra i svekvu mama i tata, već teta i čiko, ili jednostavno po imenu.

Mlada devojka, koja svira trubu, svira od detinjstva i vodi orkestar

Ipak, svadbe i veselje opstaju. Kad muzika zasvira, srce našeg čoveka zaigra, pa kaže, nek ide život, i zakiti harmoniku nekom novčanicom.
Čestita se i ljubi se po tri puta, i tako tri kruga, prvo, čestitanje posle venčanja kod matičara, drugo, čestitanje posle venčanja u crkvi, treće kad se dočekuju gosti...

Gosti doterani i zakićeni, nakon što su se izljubili sa mladom i mladoženjom i njihovim roditeljima, koji postaju „prijatelji“, prilaze stolu gde se daju pokloni i uredno upisuje u svesku šta smo doneli, jer je to samo pozajmica, da se nama na veselju isto vrati.
Na jednoj pozivnici za svadbu je pisalo „Sve što ste nam hteli dati, u kovertu može stati“! Na našoj pozivnici to nije pisalo, ali ta koverta je najčešći poklon, da mladi kupe šta im treba i šta žele, u tu svrhu bila su pripremljena dva kofečeta. Ne znam da li su ih gosti napunili, ali verujem da mladenci nisu bili ni razočarani, već očarani, kad su prve bračne noći brojali parice.

Domaćine, srećno ti veselje, ostaćemo do druge nedelje....
Nije više tako, do druge nedelje, ali veselje je ipak veselo. Kod orkestra za svadbe se pesme naručuju i plaćaju, muzikanti ne mogu da stignu da odsviraju i otpevaju sve što se „ poruči“. Dok se uživljavam u atmosveru i pevušim te pesme zajedno sa muzikantima, u jačini od bezbroj decibela, ćerka pita : „Mama, kako ti sve ove pesme znaš?“ – „Pa, znam, ćero, to su prave, stare narodne pesme, koje su večne, ne traju kao one iz „Grand parade“!“
Gosti, lepi i doterani dolaze, a onda počinje preznojavanje, atmosfera se pregrejava, frizure se kvare, šminka se topi, kravate se razvezuju... Trpeza puna, konobari samo lete i vešto se provlače između razigranih ljudi, da nekome ne prospu čorbu po toaleti, spremljenoj specijalno za tu priliku, nova, ili tek stigla sa hemijskog.
Torta se iznosi uz šampanjac i vatromet, i obavezne trubače, tada masa poludi, sve ruke su gore! Na švedskom stolu sve torta do torte, torte koje su domaćice, zvanice, donele, pravile do kasno u noć. Mladenci onu što dođe uz vatromet i trubače, zajedno isekoše, jedno drugo nahraniše, i zaboraviše, uz sledeću pesmu i kolo koje se vije kroz celu salu.

Odlazimo, siti i napiti, uz veliku zahvalnost domaćina što smo se odazvali, u ušima nam zuji, grlo je promuklo, nemamo osećaj da li šapućemo ili vićemo. Jedan divan dan, prepun veselja, radosti, lepih susreta sa dragim ljudima koje dugo nismo videli je iza nas, a sutra nas čeka još lepši dan.
Ostavljamo srećne mladence da grade novi život uz veru da će uspeti, uprkos svemu.