20. 7. 2013.
27. 6. 2013.
Dok dete ne zaplače...
Kod nas postoji izreka : Dok dete ne zaplače, majka ga se ne seti.
Naravno, ne treba je shvatiti bukvalno, to bi bile neodgovorne majke.
Smisao je da niko ne zna da čita misli druge osobe i da ima mnogo ljudi koji bi pomogli, samo da znaju šta nas to muči. Dakle, treba reći ljudima dobre volje svoj problem.
Mene muči problem koji je masovan u našoj zemlji, a i u okruženju.
Nezaposlenost. Mnogo je sličnih meni, svakom je svoja muka najteža, i možemo se izvući samo ako jedni drugima pomažemo, solidarnošću.
Ne želim da kukam, niti želim sažaljenje.
Želim pomoć.
Možda ima onih koji mogu i žele da pomognu.
Na žalost, samo 20% slobodnih radnih mesta se oglašava.
Ostalo se popunjava ne preko veze, već preko preporuke. To znači da se poslodavac kome treba kadar, raspituje kod prijatelja, poznanika, poslovnih saradnika da li nekog znaju ko bi mogao da radi na traženoj poziciji.
Možda do vas dođe takva informacija, možda vas neko pita, ili se možete raspitivati kod svojih prijatelja, poslovnih kontakata da li negde nekome treba takav kadar i dalje zamoliti da se i oni raspituju.
To se zove građenje mreže podrške za zapošljavanje.
Znam, jako je teško, ali nije nemoguće.
Ako neko želi da bude u mreži podrške za mog muža, diplomiranog ekonomistu sa iskustvom, može mi se javiti na mail.
Od sledećeg meseca zbog loše materijalne situacije neću imati net, nemam ga ni na poslu, ni na mobilnom telefonu, ali ću se snalaziti po negde da povremeno proverim poštu.
Na žalost, neću moći da zloupotrebljavam ničiju dobrotu, pa da vodim blog ili da visim na fejsu.
Iskreno se nadam da će uskoro biti bolje, predugo je bilo loše i da ću samo privremeno biti odsutna.
Bila je potrebna velika hrabrost da ovo napišem.
Nadam se da niko neće pomisliti: jadna...jer ja sam sposobna, moćna, jaka, izaći ću iz ovoga.
Ako se to, ipak ne dogodi brzo, biće vest za crnu hroniku, niko ne može toliko dugo biti jak.
Hvala vam što ste ovo pročitali.
Sve najbolje, nadam se do skorog virtuelnog susreta.
Naravno, ne treba je shvatiti bukvalno, to bi bile neodgovorne majke.
Smisao je da niko ne zna da čita misli druge osobe i da ima mnogo ljudi koji bi pomogli, samo da znaju šta nas to muči. Dakle, treba reći ljudima dobre volje svoj problem.
Mene muči problem koji je masovan u našoj zemlji, a i u okruženju.
Nezaposlenost. Mnogo je sličnih meni, svakom je svoja muka najteža, i možemo se izvući samo ako jedni drugima pomažemo, solidarnošću.
Ne želim da kukam, niti želim sažaljenje.
Želim pomoć.
Možda ima onih koji mogu i žele da pomognu.
Na žalost, samo 20% slobodnih radnih mesta se oglašava.
Ostalo se popunjava ne preko veze, već preko preporuke. To znači da se poslodavac kome treba kadar, raspituje kod prijatelja, poznanika, poslovnih saradnika da li nekog znaju ko bi mogao da radi na traženoj poziciji.
Možda do vas dođe takva informacija, možda vas neko pita, ili se možete raspitivati kod svojih prijatelja, poslovnih kontakata da li negde nekome treba takav kadar i dalje zamoliti da se i oni raspituju.
To se zove građenje mreže podrške za zapošljavanje.
Znam, jako je teško, ali nije nemoguće.
Ako neko želi da bude u mreži podrške za mog muža, diplomiranog ekonomistu sa iskustvom, može mi se javiti na mail.
Od sledećeg meseca zbog loše materijalne situacije neću imati net, nemam ga ni na poslu, ni na mobilnom telefonu, ali ću se snalaziti po negde da povremeno proverim poštu.
Na žalost, neću moći da zloupotrebljavam ničiju dobrotu, pa da vodim blog ili da visim na fejsu.
Iskreno se nadam da će uskoro biti bolje, predugo je bilo loše i da ću samo privremeno biti odsutna.
Bila je potrebna velika hrabrost da ovo napišem.
Nadam se da niko neće pomisliti: jadna...jer ja sam sposobna, moćna, jaka, izaći ću iz ovoga.
Ako se to, ipak ne dogodi brzo, biće vest za crnu hroniku, niko ne može toliko dugo biti jak.
Hvala vam što ste ovo pročitali.
Sve najbolje, nadam se do skorog virtuelnog susreta.
25. 6. 2013.
Narukvice
Ponovo sam malo radila nakit.
Nije baš lako, posebno što ne mogu kupiti gomilu metalnih komponenti.
Nekako su mi narukvice najdraže, mada je vreme da nastavim sa minđišama i da uradim neku ogrlicu.
Nije baš lako, posebno što ne mogu kupiti gomilu metalnih komponenti.
Nekako su mi narukvice najdraže, mada je vreme da nastavim sa minđišama i da uradim neku ogrlicu.
Gorski kristal i ametist, fascetirani, namenjena je jednoj Dragani :)
Rozen kvarc i tirkiz-čips, namenjena je drugarici moje ćerke.
Rozen kvarc i gorski kristal, na raspolaganju je.
Jaspis krupni čips, kockice od stkala-crne i tigrovo oko perle, na raspolaganju je.
Biće još po nešto, kad bude vremena, raspoloženja uglavnom imam :)
Prijatno veče.
18. 6. 2013.
Čestitam
Sa velikim zadovoljstvom preuzimam blog nagradu za prvi rođendan bloga.
Neka ih bude još puno!
15. 6. 2013.
Najdraži gosti
Bilo nam je zaista lepo.
Žalim što nije duže trajalo.
Iskrica i ja smo se osećale i ponašale kao da se poznajemo celi život.
Nisam baš vešta ni u pisanju, ni u fotografisanju. Sigurna sam da će Iskrica napisati bolji tekst i okititi ga boljim fotografijama. Zato neću mnogo ni da se trudim.
Bile smo na izložbi "Živeo život" na kojoj je prikazano kako smo živeli, koje smo proizvode koristili u neka davna vremena pre interneta.
Žalim što nije duže trajalo.
Iskrica i ja smo se osećale i ponašale kao da se poznajemo celi život.
Nisam baš vešta ni u pisanju, ni u fotografisanju. Sigurna sam da će Iskrica napisati bolji tekst i okititi ga boljim fotografijama. Zato neću mnogo ni da se trudim.
Bile smo na izložbi "Živeo život" na kojoj je prikazano kako smo živeli, koje smo proizvode koristili u neka davna vremena pre interneta.
Bilo je puno mirisa za omirisati...
...i puno eksponata čime smo se mirisali u neka davna vremena...
Muzika koju smo slušali, filmovi koje smo gladali, TV emisije u crno beloj tehnici, reklame koje smo gledali, mala bioskopska sala za gledanje u suzama, školska učionica, pribor i knjige iz kojih smo učili, plakati za filmove, časopisi koje smo čitali...teško je setiti se svega.
Izašli smo sa izložbe pune duše i po malo tužni.
Naš Čupko se lepo prilagođava novom domu i divno se družio sa Iskricom i njenom ćerkicom, ovde odmara. Uskoro neće biti više ovako čupav, mora se šišati da bi mu rasla nova, zdrava dlaka. Mnogo je dobar i senzitivan pas, malo plašljiv, reaguje na svaki šum.
Radosni smo što ga imamo.
Pozdrav svima, želim vam prijatan vikend.
Пријавите се на:
Постови (Atom)