Bacila je sve nijz rijeku

...i pošla u drugi svijet. Koji, ima li bolji od ovoga. Kao verujuća, znam da ima, onaj posle ovozemaljskog života, samo tamo se ne može na silu, ako to uradiš, nećeš ući u carstvo Božje. Više zaista nemam volje da radim. Čemu to? Nisam zadovoljna sakupljačima prašine, uzaludno utrošenom energijom, tapšanjem po ramenu, pohvalama. Oprostite mi i nemojte napisati ni jedan jedini komentar. Oprostite, za te lepe reči ne mogu da kupim hleb, ćerki lek, ili ne daj Bože da pomislim da kupim sebi nešto novo, najjeftiniju kramu za lice, na primer. Oprostite, sama lepota rada i stvaralaštvo mi ne mogu doneti nikakvo zadovorljstvo. Oprostite, oprostite. Ovo su moji poslednji radovi. Ponovo ću raditi samo ako se dogodi čudo da ove prodam ili poklonim, ali za posebne prilike. Jer ko ne želi da odvoji bar jedan jedini dinar i ne poželi rad za sebe, na prazno hvali, mislim tu na one koji se ovim ne bave. Svako kome sam nešto poklonila bez povoda, taj poklon je vukao po ćoškovima kancelarije, nije ga ni kući odneo...toliko ga ceni. Ili ga je bacio negde da ne vidi svetlo dana, videla sam to u svim slučajevima. To se dešavalo na mom ranijem poslu. To isto na mom sadašnjem poslu, kada sam svima poklonila po bookmareker, i sada ih svakodnevno gledam da skupljaju prašinu sa olovkama u stalcima za olovke. ima tu i gorih priča o sudbini mojih poklona.

Ono što sam ja dobijala, ili koristim, kao etui od karmen, ili mi stoji na polici iznad mog stola, da svi vide, ili na polici u hodniku na ulazu u stan...prava mala izložba, svako ko mi dođe, obrati pažnju. Hvala devojke. Do čitanja.